NE PUCAJ,,,,Jovan Divjak

Tesko i casno je bilo biti Srbin,Bosanac,,,gradjanin i oficir Armije BIH

* poruka koja neprestano motivisala za borbu glasi: Bosna je ovo, budalo; malo se povije, ali se nikada ne savije.

* moram svedociti o zlu, kako bih i sâm pomogao da neljudi budu osudjeni za strasne zlocine koje su pocinili.


Zasto pisati i kome?

Secam se, bilo je to jos ratne 1994. godine. Moji stapski saradnici Branka i Srdjan svakodnevno su mi dodijavali jednim te istim:

-Pisite knjigu, generale! Zapisano ostaje! - pametovali su.

- Tà, zapisao sam! - branio sam se. - Sve je lepo, crno na belom, u mom ratnom dnevniku.



I tako, vremenom, uhvatih se na lepak njihove upornosti. Najpre toga nisam bio ni svestan. Po mozgu su mi se pocela vrzmati mnoga odbojna pitanja. Eto, mislio sam, kada bih i hteo da ih poslusam, sto bih time postigao? Nemam literarnih ambicija, vojnik sam od karijere.

Zar ono sto smo gledali, dozivljavali i prezivljavali na bosanskim ratnim prostorima nije roman nad romanima? Branio sam se tom mislju od njih, ali i od sebe i svoje podsvesne kapitulacije koju sam sve jasnije naslucivao. Ali, seme koje su mi posejali nije istrulilo u mojoj glavi i toga sam postajao sve svesniji. Uplasio sam se mogucnosti pisanja i nastojao je otkloniti relativiziranjem njegovog smisla. Da sam zagrizao, da je seme pustilo slabasnu klicu, ali ipak klicu (jer i zivot ljudski zapocinje od kapi, zar ne?), uvideo sam onog momenta kada sam na samoironicna pitanja poceo sam sebi suvislo odgovarati.

Necu pisati radi sebe, meni je dovoljan moj dnevnik. Moram pisati radi drugih. Moram i sâm dati prilog svedocanstvima o stradanjima Bosnjaka, Srba, Hrvata, Crnogoraca, Albanaca, Jevreja, Roma, Madjara, Slovenaca, Makedonaca, Rusina i pripadnika svih drugih nacionalnosti sirom »druge Jugoslavije«, o stradanjima koja, od 1991. do 1995. godine, kao da traju celu vecnost. Ta stradanja ne treba da se pamte da bi trovala, nego da bi se prevladalo zlo i omogucilo pomirenje zaludjenih i zavedenih ljudi i nacija, zrtava raznovrsnih zlocinackih manipulacija. I ne da se zaboravi sve sto se dogodilo, to nikako, nego da se pamcenjem i prastanjem otvori putokaz prema novom i boljem, ali i da se sacuva trajni beleg koji opominje da zlo nikada sasvim ne iscezava.

Moram da pisem, jer je moj dnevnik samo za mene, a ja javno moram da posvedocim o zlu, kako bih i sâm pomogao da neljudi budu osudjeni za strasne zlocine koje su pocinili, za genocid koji je vrsen nad neduznim gradjanima bosanske zemlje. Moram pisati i zbog moralnog duga prema palim saborcima, koji su dali sebe za idale i ideju slobodne Bosne i Hercegovine, a sada ih prekriva ne samo rodna zemlja, nego i brz veo zaborava onih koji sada pod suncem hodaju zahvaljujuci njihovom herojstvu. Moram pisati, da bih od zaborava otrgao sve one mlade koji nikada nece ostareti, jer sa svojih jedva dvadesetak godina ili manje zivota leze u hiljadama zakorovljenih mezara i grobova, na mrtvoj strazi, osamljeni, nestali u opstem secanju, prisutni jos samo u bolnim srcima svojih bliskih, ucviljenih clanova porodica.

Pisacu zbog obaveze, ali i prava da kazem istinu koju znam o zbivanjima u Bosni i Hercegovini. Znam, to je moja licna istina, moj osobni dozivljaj. Ali, imam pravo na nju, jer sam bio neposredni akter najsudbonosnijih dogadjanja u Bosni i Hercegovini s pocetka 90-tih i njihov izravni svedok. Prvo, zato sto sam od prvih dana agresije na BiH ucestvovao u organizovanju i odbrani Sarajeva, shvatajuci da tako branimo i opstojnost cele Bosne i Hercegovine. Padom prestonice nestalo bi i nase domovine. Bivao sam na prvim linijama odbrane grada - na Trebevicu, Borijama, Poljinama, u Fočanskoj ulici, kod Saobraćajnog fakulteta u Vogošći, na Žuči, Mijatovića kosi, Sokolju, Brijescu, Otesu, Stupu, Nedzaricima, Aerodromskom naselju, Dobrinji, Mojmilovom brdu, Hrasnom, kod »Devet plavih« na Grbavici, na Zlatistu, ali i na ratistima sirom Bosne i Hercegovine - u Teocaku, Omerbegovaci kod Brckog, Gradaccu, Lipovaci, na padinama Majevice, u Visokom, Olovu, Olovskim Lukama, Kalesiji, Mostaru, Jablanici, Konjicu, Bjelimicima, Bjelasnici, Igmanu…

Susretao sam srcane ljude, borce i sa njima delio odlucnost za odbranu ove lepe zemlje. Na zidu Komande bataljona, razmestenog uz reku Lepenicu, procitao sam poruku koja me pratila i neprestano motivisala za borbu kroz citav ratni period: "Bosna je ovo, budalo; malo se povije, ali se nikada ne savije".

Obavezu da sredim beleske iz ratnog i poratnog dnevnika i da ih pretocim u knjigu moje istine o Bosni i Hercegovini imam prema majkama i ocevima koji su izgubili po pet-sest sinova i kceri i sada usamljeni, ojadjeni i tuzni, cekaju, s varljivom nadom, da im se bar neko od dece vrati. I prema onima, takodjer, koji su izgubili jedince sinove.

Moram da pisem o svima njima, bez razlike da li sam ih licno upoznao ili sam o njima saznavao od drugih, od onih sa kojima sam direktno ili indirektno saradjivao. O zasluznima se premalo pisalo. Obaveza je nas, prezivelih boraca, da se zivo secamo i podsecamo, i sebe i druge, usmeno i pisanom recju, na borce pale za slobodu Bosne i Hercegovine. Njih i njihovo delo moramo sacuvati od ponora zaborava. To je ljudski i drugarski cin, postovanje kojeg su dostojni.

Moram pisati i zbog svih onih pomracenog uma, onih koji su ubijali, mucili, palili, pljackali, silovali druge samo zato sto nisu bili iste vere i nacije kao oni. Njihovi preci su ziveli stotinama godina kuca uz kucu, plot uz plot, njiva uz njivu, vocnjak uz vocnjak, sa svojim komsijama u ljubavi i slozi, zeneci se i udavajuci medjusobno, zajednicki slaveci i zaleci, ne gledajuci jedni druge kroz veru i naciju....

Mora se svedociti i o odgovornosti Slobodana Milosevica, predsednika svih Srba (!) i svih onih koji su ga podrzavali, kao i o odgovornosti i vojnog vrha JNA, najpre za raspad Jugoslavije, zatim za rat u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, za genocid i prljava etnicka ciscenja.

Pisanjem zelim ukazati i na odgovornost Franje Tudjmana za »humana preseljenja« naroda, sto je samo eufemizam za zlocinacku etnicku cistku u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali i za vojno angaziranje hrvatske vojske u agresiji na Bosnu i Hercegovinu.

Razlog mojoj odluci da se prihvatim pisanja je i trazenje odgovora na pitanje da li su ondasnje vlasti Republike Bosne i Hercegovine uradile dovoljno za ocuvanje bosanske drzavnosti, onako kako je to bilo osmisljeno u Platformi Predsjednistva RBiH jula 1992. godine? Uveren sam da nisu i zato na stranicama ove knjige nameravam izneti argumente za tu tvrdnju, s obzirom na ogromne zrtve i mnoge negativne posledice koje su iz toga proizasle i koje osecamo i danas.

Duzan sam predstaviti citaocu i moj licni stav i polozaj u tim istorijskim okolnostima, koji ce mu, moguce, olaksati razumevanje mojih zakljucaka. Ako mu se ponekad ucini da sam lican, ili sujetan, shvatice da za to ima dosta objektivnih razloga. Tesko je bilo, ali casno, biti Srbin, Bosanac, gradjanin i oficir u Armiji RBiH. Ovo nece opravdati moju eventualnu subjektivnost, ali ce je relativizirati. Neka mi se ne sudi prestrogo…sa drugima sam delio sve poteskoce ratovanja, ali sam imao i svojih dodatnih, specificnih.

Bio sam u najuzem vrhu Armije RBiH i Oruzanih snaga Bosne i Hercegovine, ali gurnut na samu periferiju odlucivanja. Tek sada, godinama udaljen od vojnih aktivnosti, spoznajem mnoge cinjenice o nacinima vodjenja odbrambeno-oslobodilackog rata u Bosni i Hercegovini. Bio sam stalno raspet izmedju Izetbegovicevog licnog rizika sto me ostavio u Stabu Armije RBiH (o cemu mi je u dva navrata pricao) i onoga sto se dogadjalo vec na samom pocetku odbrane Sarajeva, u vremenu kada je nacionalni delatnik Omer Behmen javno govorio: "Nece nam taj cetnik postrojavati jedinice!" A armijski general Delic izjavljivao u intervjuima: "General Divjak je jedan od najskolovanijih i najiskusnijih oficira ARBiH."

Moja profesionalnost nije, dakle, bila upitna, ali jeste moja podobnost. I ne samo moja! Nije mi se verovalo iz vise nego ociglednog razloga. To me bolelo i vredjalo. Licno, ali i objektivno, kao atak na dusu Bosne – zajednistvo! Bio sam gurnut na rub odlucivanja i ni jednom nisam bio ukljucen u proces planiranja vojnih operacija. Za rukovodstvo Stranke demokratske akcije (SDA) bio sam i ostao nepouzdan elemenat, bas onakav kakvog me, na suprotnoj strani, video komandant srpske vojske general Ratko Mladic, odbijajuci da pregovara sa vojnom delegacijom ARBiH na sarajevskom aerodromu 1993. godine zato sto se "...u muslimanskoj delegaciji nalazi izdajnik srpskog naroda i onaj koji je u Dobrovoljackoj ulici komandovao da se ubijaju Srbi".