DIVJAKOV RATNI DNEVNIK,,,Imam li pravo na malo srece?

19.septembar 1992.
Jutros, pre sastanka, pozvao me komandant Halilovic i saopstio da putujem sa predsednikom u Njujork, "... najvjerovatnije sutra!", dodavsi jos smireno: "To je predsjednikova zelja i odluka." Sefer mi je to rekao na nacin kako mi obicno saopstava nalog da odem do, npr., Stupa ili da obidjem polozaje na Mojmilu. Bez uzbuzjenja i mirno! A u meni je odmah prokljucao vulkan osecanja, misli, pitanja… Zasto bas ja? Kako ja? Sta cu "tamo" da radim? U kojem svojstvu?

Srce je izdajnicki odavalo moje veliko uzbudjenje. Kucalo je glasno, snazno i ubrzano, gotovo da mi je bilo neprijatno pred Seferom. Gimnazijalac Jovan, s mladalackim odusevljenjem, probudio se iznenada u meni, vec dedi. I nisam znao da li je to odusevljenje zbog velikog priznanja koji ovaj poziv nesumnjivo ima za mene, ili zbog dalekog putovanja i avanture susreta sa Njujorkom, megapolisom, u nevakat nasih zivota, u toku ovog sarajevskog uzasa? Ili je, ma, jeste!, oboje u pitanju? Sva su se ta osecanja, misli, pitanja, dileme i sta jos ne, ucas kanalisale u nevericu: (sanjam li?) i zbunjenost koja je polako ovladavala sa mnom.

Sa takvim galimatijasom u dusi, vratio sam se u kancelariju, Branki, Emiru i Srdjanu. Spustio sam se bez reci na stolicu i duboko disao. Hteo sam se pribrati, ali je to bilo dvostruko nemoguce. Nisam to licno mogao uraditi, jer se u meni vulkan samo "pritulio", nije ugasio. A ni moji saradnici mi nisu dozvoljavali, gledali su me kao da sam cudo, znatizeljno i nestrpljivo. Pritisak je i spolja i iz iznutra bio pregolem i onda sam naglo đipio sa stolice i kriknuo: "Sta me gledate? Idem u Ameriku!"

E, sad je na njih dosao red: kako? kada? s kime? zbog cega? I ono sto bih im znao reci, i ono na sta im ne mogu odgovoriti, odgovora naprosto nemam, sto sada, u ovom trenutku neocekivane radosti i nije vazno. Ali jesam, bogami, mogao zaliti novost, pa smo nas cetvero izvukli neke stare rezerve pica, Delimustaficev dar, i zuckasta tecnost viskija je orosila nasa grla. Onda me, idiotski, pocela obuzimati skepsa. Ne moze to biti, suvise je lepo i nestvarno! Cuo sam teoriju: viski dize tonus klonulim i prizemljuje euforicne. Ne znam je li to tacno, nije ni vazno, ali sam nekako splasnuo.

Kada sam se vratio sa "famoznog" sastanka, pozto mi je Sabina Izetbegovic, sekretarica predsedavajuceg Predsednistva Alije Izetbegovica, dala putne troskove za put u Njujork, krenuo sam u potragu za odecom i obucom. Desna ruka mi je Zuhra, sekretarica u Predsednistvu. Rastrcala se po Predsednistvu da mi pronadje, u bogatoj zaostavstini onih sto su nas nenada napustili i otisli na Pale i u Grude, pristojno i pristalo odelo. Pri tome je stalno ponavljala: "Ovo je istorijski trenutak! I za vas i za Bosnu. Vi toga niste ni svjesni!" Niceg bas istorijskog ne vidim u tom odlasku. Uzbudljivog da, ali istorijskog ...? E, necu da joj oponiram, jer se trudi svojski, ne bi bilo uljudno. A mozda bi pomislila da sam lazno skroman? Njeno iskustvo sa ljudima u Predsednistvu je veliko. Svasta je ona videla i dozivela ovdje.

Emir, pajdas sa aksamluka u "Dulaginom dvoru" na Bascarsiji, ukljucio se u daljnju potragu za deficitarnim kosuljama, vesom, obucom, a Emir Krkalic donio mi dva odela od svog rodjaka. Pozrtvovanju mojih bliznjih nigde kraja. Jedni skupljaju, drugi peru i suse, treci peglaju (idem li, uopste?), cetvrti ..... Zele da budem cist, uredan, lep kada me u svetu vide i saznaju da dolazim iz bezvodnog, bestrujnog, gladnog, unizenog, ali besmrtnog Sarajeva.

Dugi razgovori do kasno u noc s prijateljima i porodicom. Srdjan, mangupski, vojacki grubo i neotesano, "savetuje": "Cuvajte se "side"!"Sinovi i supruga su odusevljeni. Ponosni su na svog domacina. Hej, Amerika u ovo pogano doba! Vladimir je konkretan: "Rista, donesi mi cigareta!", Zelimir: "Meni, boga ti, viski!", a oba: "Pozdravi nam sinove!" Vera je i u radosti brzina: "Cuvaj se! Vrati nam se sto prije. Pozdravi snahe i unuke." Sve cu im zelje ispuniti, skromne su i dostizne. Ljudske!

20. septembar 1992.
Poranio sam! Ko ujutro zakasni do bureta sa vodom u zgradi Predsednistva, gde je smesten Stab, nece se ni umiti. Jedno bure na pedeset ljudi!? Tako je to u ratu. Perem se i doterujem. Idem do komandanta Sefera na pozdrav i poslednje upute, ako ih ima. Galantno meni i Emiru daje, na priznanicu, naravno, 1.500 DM, "da nam se nadje". "Vidimo se na Igmanu!", rekao je prostodusno na rastanku.

Krecemo ispred zgrade Predsednistva u 11,25. U prvi transporter UNPROFOR-a ulazi predsjednik sa suprugom i pratnjom, a u drugi se smestamo novinar Mufid Memija, Salim Obralic, sarajevski likovni umetnik, Emir Krkalic i ja, uz obaveznu pratnju vojnika OUN.

Prvi put u toku agresije prolazim putem do aerodroma. Zebem! Sedeci iza vozaca nastojim da osmotrim pravac kojim se krecemo. Kroz prorez (prozorcic) na transporteru uocavam rusevine i paljevine zgrada iz vremena austrougarske i onima gradjenim sedamdesetih i osamdesetih godina. Na Marijin-dvoru na svakoj zgradi desetine rupa od parcadi granata, sva stakla na prozorima polupana, kasarna "Marsal Tito" u rusevnom stanju, "sibica" stambena visespratnica pola izgorela, , Posta na Dolac-malti devastirana, na tramvajskoj pruzi desetine tramvaja potpuno onesposobljeni i odavno izbaceni iz upotrebe, zgrada TV SA potpuno ostecena... i tako sve do aerodroma! Nase nas kontrole zaustavljaju na dva-tri mesta, a onda ulazimo na teritorij kojeg kontrolise neprijatelj. Zaustavljaju nas na nekom njihovom kontrolnom punktu. Virim kroz otvor i vidim rukav vojnika na kojem su oznake, cetiri ocila. Zebnja se pretace u strah: "Sta, ako...?" Na srecu, kratko je trajalo i nas put do aerodroma je bio brz i siguran.

Sve je danas u znaku "prvi put". Tako je i sa neugodnom voznjom u transportnom avionu. Mislim da je nas nosio oznaku AN–22. Sa strane ima ugradjena neudobna sedista, a u sredini je sirok, slobodan prostor sa raznovrsnim teretom. Avion je supalj! Ako nije, onda nije ni dobro "dihtovan". Iako je dan vedar i suncan, odasvud se u avion uvlaci hladan vazduh. Avion je pun putnika, najvise vojnika pod punom ratnom spremom. Nema razgovora u avionu, od buke motora se nista ne cuje. Sleteli smo na zagrebacki "Pleso" nakon 60 minuta neudobnog leta.

Izvode nas iz aviona i odvode preko platoa do "cesne", ispred koje nas srdacno docekuju gospoda dr. Semso Tankovic i Salim Sabic. Upamtio sam im imena, ali nisam siguran kakvu funkciju obavljaju u Zagrebu. Ulazimo odmah u avion i nastavljamo za Bec. Hej, covece – Bec! Divnom snu nigde kraja! Let sa "cesnom" je mnogo ugodniji, nenaporan. Brzo je prohujao sat i po leta i evo nas, stigli smo u austrijsku prestonicu.

Docekao nas je vrsilac duznosti ambasadora Republike Bosne i Hercegovine, gospodin Mahir Hadziahmetovic. Toplo i prijateljski! Predsednik nastavlja putovanje redovnom linijom za Njujork. Za sve nije bilo mesta na tom letu, pa mi ostajemo do sutra. Kakve li srece! Noc cemo provesti u Becu! U otmenom hotelu, u drustvu sa susretljivim i ljubaznim clanovima nase ambasade, u vecernjoj setnji beckim ulicama, na veceri sa domacinima.

E, da, prvo sam se javio telefonom sestri Nadi. Posle cetiri ratna meseca. "Zovem iz Beca", - kazem joj, a ona misli da se salim. "Uozbilji se, bato." A kad sam joj rekao za Njujork, zanemela je naprosto. I onda, umesto radosti, sestrinski je brizno, kao i uvek, tiho dodala: "cuvaj se, batice mili!" Tako meni moja mila sestrica, Nada!

U predivnom centru Beca nailazimo na pano sa fotosima razrusenog Beca iz ratnih 1944. i 1945. godina. Bice neka njihova godisnjica, secanje, a mene, nazalost, podsecaju na danasnje sarajevske i bosanske rusevine. Na kraju evropskog stoleca! Sramno .....

Mufid se "pretvara" u znalackog vodica. Sipa fascinantne podatke o Becu. Sada ima preko 2 miliona stanovnika. Prepun je muzeja, galerija, umetnickih i istorijskih spomenika. Nabraja ih po imenu i znacaju. Salimo se. Dunav nije plav! Jeste, poslusaj, u veselom Strausovom valceru "Na lepom, plavom Dunavu." Tako je, plav je zaista. Jest da Bec pleni ljepotom arhitekture, urbanom estetikom svojih ulica i trgova, spomenicima na svakom koraku, ali mene privlace i izlozi, pa svaki cas zastajem i gledam raskosnu i lepo aranziranu robu. "Zar ovo jos postoji?", pita se "neverni Toma" u meni.

Veceramo u jednoj prijatnoj, prastaroj konobi. Ne znam trebam li se stideti ili ne, ali meni su, uprkos dobrim obicajima i lepim beckim manirima, oci gladne, mnogo vise nego sto je moj izdajnicki stomak prazan. "Veliku, najvecu kriglu crnog piva!", - prevode moju "komandu" ljubaznom konobaru. Ne sluti on sta to meni, sada, znaci. I bolje je da ne zna. Srecan je, posto ga onaj pano sa beckim rusevinama, u bezbriznoj sadasnjosti, samo podseca na daleku proslost. Kamo srece da je tako i sa nama! Lep ugodjaj mi ne kvari ni placanje racuna za veceru. Nas petorica, a zajednicki iznos 280 DM. Je li to skupo, ili nije, ko bi to mogao od nas znati? Mi zivimo u drugom vremenu i prostoru, s nasim merilima koja nigde na svetu ne vrede. Kilogram kafe na Markalama – 140 DM! Ne usudjujem se pitati koliko kosta u Becu.

Gle, evo nas pred zdanjem iz kojeg sam u sretna vremena, svakog 1. januara Nove godine, slusao i gledao tradicionalni, podnevni TV koncert vecno popularnih beckih polki, valcera i marseva, u virtuoznom izvodjenju beckih simfonicara i slavnih svetskih dirigenata i prelepih balerina u raskosmim dvoranama.

covek je u biti jadno bice, ogranicene snage i tela i duha. I lepota, i raskos, i dobro pice i ice, i ugodno drustvo, predivan hotel, bogata banja, topla voda.... Sve je kao budan san! Sta vredi, vise ne mogu. "Dzaba sve!", kako kazu. Jedva sam se dokotrljao do kreveta. Spavao sam dugo, mirno i – sebicno. Zaspao sam, a nisam se ni setio upitati kako li se veceras spava u Sarajevu? "Zaspao sam snom pravednika..."

Jutro na beckom aerodromu. Njegova moderna arhitektura ne gubi estetsku utakmicu sa svojom slavnom, klasicnom prethodnicom. Aerodromska zgrada je jednostavno divna. Divna! Ne volim nikakva cekanja. Najmanje polaske vozova i aviona. Ovde bih cekao, dugo. "Boing 727"Austrian Airlinesa je spreman za transatlantski let do Njujorka. Nadam se da cu se istom avio-turom vracati na stari kontinent i da ce becki aerodrom biti na istom mestu. Da je u Bosni, ne bih bio sasvim siguran u to, o cemu svedoce i reci pesme: "Je l’ Saraj’vo, gdje je nekad bilo, gdje begovi piju rujno vino?"

Nesto malo iza podneva, avion je zapoceo tesko, pa onda bodrije rulanje, i vinuo se put neba. Sada se u meni budi decarac Jovan. Radoznalo gledam unutrasnjost "dzambo–dzet" monstruma. Ugodjaj mi kvare usmene i pismene informacije na nemackom i engleskom jeziku. Eh, da su i na francuskom, ali nisu. Zalim sto ih ne razumem. Oslanjacu se na ono sto vidim, a sluh cu koristiti za muziku na internim kanalima aviona. 340 sedista! Vise nego u sarajevskom kinu "Tesla". Fascinantno! Avion turira motore, ubrzava. Na monitoru vidim pokazatelj: u ovom trenutku brzina dostiže 500 km na sat. Pritisak u usima. Rutinskim, brzim udisanjem i jos brzim izdisanjem vazduha iz pluca, regulisem ga. Avion je na trasi, pa otkopcavam pojas, namestam se udobnije u sediste, menjam kanale, trazim "svoju" muziku. Opustam se, zatvaram ocne kapke, sanjarim.

Kad ponovo otvorih oci, na monitoru je pisalo: brzina 857 km/h, visina 10.062 m, spoljna temperatura vazduha – 46°C. Letimo iznad La Manchea. Bio sam dole, ispod, na izletu na Kanal, kad sam bio slusalac Stabne skole francuske armije pre dvadeset i sedam godina. Opet zatvaram oci, ali me sanjarenje izdalo. Sustalo pred pitanjem, kako je kod nas, "dole", u Bosni, u Sarajevu? Sta je sa Otesom, Stupom? Jucer smo ih ostavili pod teskim artiljerijskim pritiskom. Da li odolevaju? Evo i Zuhre u mislima! Pitam se, ponovo, sta li joj znaci ono uporno ponavljanje: "Sve ce ovo uci u istoriju"? Dobra zena, jedna iz brojnog tima pozrtvovanih sekretarica bez koje Predsednistvo ne bi moglo mrdnuti. Muz joj je tezak ranjenik, na lecenju u Njemackoj. Deca su joj s bolesnom majkom u Pofalicima. I sestra joj je bolesna, a sestric je na polozaju na Zuci. Pritisnuta teskim brigama, odoleva. Njen optimizam i vedar duh su nesalomljivi, cak zarazni. Po celi dan je u kancelariji. Kasno leze, prva ustaje. Njeno sicusno telo nosi u sebi titansku energiju. Kako je cenim, koliko volim! Tipicna bosanska majka! "Sve ce ovo u istoriju!"– ponavlja. Koje, Zuhra?

Pocinje akcioni film u internoj avionskoj televiziji. Silvester Stalone u glavnoj roli. Gledam kadrove na monitoru, slusam muziku i nerazumljive engleske reci, nastojim domisljatoscu dokuciti sadrzaj filma. Naprezem cula i mozak. Umaram se. Ne znam da li sam dokucio pravi smisao filmske storije, ali znam da me dokacio dubok san. Kada sam ponovo otvorio oci, filma na monitoru nije vise bilo. Bili su novi podaci o letu: brzina aviona je iznosila 827 km, visina 10.061 m, spoljna temperatura – 45°C.

Od secanja i misli na Sarajevo nikako da uteknem. Kad god se malo opustim, poradujem, razveselim ili uzivam, kad pocnem malo ljudski bezazleno sanjariti, eto ti Zuhre, Srdjana, Branke, Vere, Vladimira, Zelimira i njegovog "Rista". Eto ti Sarajeva..... Sada mi savest muci Sakib Mahmuljin. Cuo sam da me on predlozio za odlazak u Ameriku, a nisam stigao, u zurbi pred odlazak, da ga nadjem i da mu se zahvalim. Braca su mu zivela u Kozarcu, kraj Prijedora. Od maja, od kada su deo muske populacije cetnici poubijali u Kozarcu, a drugi deo odveli u logor na Manjacu i u prijedorski "Keraterm", on o njima nema nikakve vesti. Male su nade da su prezivele, ali brat, k'o brat, nada se. Bliski smo saradnici. Primice on moje izvinjenje kad se vratim. Znam to!

Trebao sam se, mucim i dalje sebe, pozdraviti sa Semsudinom Gegicem, reziserom televizijskog serijala ciji je naziv "Kasarne zla". Sadrzaj serije tretira sudbine mladih vojnika Albanaca, bivsih optuzenika i kaznjenika, zrtava vojnih tuzilastva i sudstva JNA, za zlocin sto su podrzavali i sudelovali u demonstracijama i akcijama ciji su ciljevi bili demokratske promene na Kosovu i Srbiji. U seriji je bila i storija posvecena meni i mojoj navodnoj krivnji. U njoj sam ucestvovao "uzivo" i deo moje javne popularnosti mogu zahvaliti i toj prici.

Memija mi je u Becu predlozio, a sa zahvalnoscu sam prihvatio, da mi nacini kroki povesnog zbivanja u Bosni i Hercegovini. Sada prekracujemo dugi let preko Atlantika jednosatnom, ugodnom, interesantnom i meni nadasve korisnom raspravom o tome. Pomogao mi je da budem jos sigurniji u sebe. Trebace mi tog samopouzdanja u USA, ako se ukaze prilika za moje javno istupanje.

Zanimljiva je licna Mufidova ratna hronika. Agresija ga je zatekla na Dobrinji, odakle je od aprila do jula slao, po mojoj oceni, veoma uzbudljive i cesto dramaticne vesti o borbenim dejstvima i heroizmu zitelja tog odsecenog gradskog naselja. Nas prvi susret u Sarajevu se pretvorio u uzajamno komplimentiranje za ucinjeno. Raduje ga moje prisustvo u bosanskohercegovackoj delegaciji. "Neka Amerika vidi", govori Mufid, "da nisu svi Srbi na strani Karadzica. Tvoje prisustvo na dogovorenom sastanku sa bosanskom dijasporom u Nju Dzerziju bice veoma znacajno. Predsjednik je taj koji je odlucio da ti krenes na put." "Bar mi ovo Predsednikovo poverenje nexe biti tesko opravdati", rekao sam Memiji, zahvalan na njegovoj blagodarnosti.

Pokrecem brojcanik na satu. Sa evropskog 16,16 sati skazaljke stavljam na 11,16 sati po istocno-americkom vremenu. Popunjavam obrazac, uz pomoc Memije, o licnim podacima i navodim razlog boravka u SAD, kao i upitnik za carinu. U rubrici nacionalnost upisujem – Bosanac, a u rubrici drzava – Bosna i Hercegovina. U ruci drzim pasos sa ljiljanima. Zar sam to mogao slutiti, a kamoli znati, pre godinu i manje dana? Nakon osam sati i pedeset minuta leta ateriramo na internacionalni aerodrom "John F. Kennedy", na Long Islandu u Njujorku, tacno u 15.10 sati po lokalnom, americkom vremenu.

Sleteli smo i, nakon rulanja po pisti, zaustavili se na parkingu. Vratima aviona je prisao autobus i vlastitom hidraulikom se podigao na njezinu visinu. Nevidjeno! Komforno smo iskoracili iz aviona i ravno usli u "bas" a meni je sinulo u glavi – "Dzo, i to je Amerika!"

Prolazak kroz zgradu aerodromskog pristanista i svu onu administrativno-pasosku kontrolu nije me impresioniralo. Toliko puta sam to sve video u americkim filmovima, da bih se zakleo da se sada i sam mogu da snadjem u tom labirintu. Ipak, necu! Prepustili smo se nasim domacicama Emiri i Halidi, sluzbenicama u Misiji RBiH pri OUN u Njujorku, koja su nas provele brzo i lako kroz sve kontrole.

Nasa grupa je u dva vozila. Vozim se u kolima sa ljubaznom Emirom. Napustamo aerodrom i prolazimo ulicom koja Velikim Ostrvom vodi na zapad prema gradu. Sa obe strane ceste su niske, drvene kuce, razlicite arhitekture. Okolo zelenilo i cvece. Pred sam ulazak u grad nova slika ambijenta. U daljini se naziru oblakoderi Menhetna. Podzemnim prolazom ulazimo u gradski atar. Nema vise zelenila i cveca, ali ima posvuda prljavstine. I policajaca, Crnaca. Usput, pitam Emiru imaju li novosti iz Sarajeva. "Zestoke su borbe na Stupu i Otesu. Veoma je dramaticno i u Jajcu!", odgovara, a meni se cini da ona mozda gresi.

Da skrenem crne misli, upitah je da li se jos na Brodveju igra mjuzikl "Prica sa zapadne strane"? "Ne, ali ima novi,"Macke". Igra se vec cetiri sezone, a predstave su rasprodate i za narednu sezonu!" Molim je da se raspita da li postoji nacin da pogledamo predstavu. Obecava, a ja se tek onda osvestih i podjoh groznicavo da se preispitujem otkud mi ta ideja. No, Emiri to nije izazvalo nikakvu losu reakciju i shvatio sam da se ovde zivi normalno, da nasi rezoni nisu njihovi, da otici na predstavu ne znaci izdati gladne, uplasene, ponizene sugradjane nesretnog Sarajeva i Bosne. Nije to tesko zakljuciti, jeste se tesko navici. Navici se na normalan zivot, ne osecati se suftom, to ce biti jednog dana nas tezak problem.

Emira i Halida su nas toplo docekale na aerodromu, a u hotelu i Suzana. S puno emocija i suzama u ocima. "Eto, nismo vise same. Sa vama smo sada jaci." "Gospodine Divjak, ovdje se o vama lijepo govori. Ovdje jedva cekaju da vas vide, da porazgovaraju sa vama." – kaze mi. Golica me, ko to zeli da me vidi i cuje?, ali ce odgovor pricekati. Nemamo vremena. Nase domacice nas vode na party kod nekog americkog bivseg ambasadora pri OUN, diplomatskog veterana. Moram se osveziti i malo prepeglati svoju "toaletu". Dok se time bavim, Emir, pratilac, bavi se "kontraobavjestajnim radom". Zaviruje po sobi, rasprema krevet, prebire po zavesama i zidovima. Trazi ozvucenje, zapravo, mislim, pravi se vazan pred Suzanom i Emirom, nasim ljubaznim devojkama-domacicama. Vec smo od FBI dobili identifikacione znacke, koje su nas automatski stavljale pod njihovu zastitu. Po hotelskom hodniku se jasno ona i uocavala. Vise ljudi se stalno tuda vrzmalo. Sta znam? Mozda su to Emiru naredili oni u Sarajevu u Upravi bezbednosti. Na moje insistiranje da prestane sa tom "rabotom", nije se osvrtao. Uludo sam se ljutio na njega.

Na party smo stigli sa malim zakasnjenjem. Zatekli smo predsednika Izetbegovica u zucnoj diskusiji sa domacim ljudima o stanju u Bosni i Hercegovini. Govorio je na engleskom, pa sam svog Vrhovnog slusao uz Suzanin prevod! Mladjahni Sacirbej, nas ambasador pri OUN, prisao mi je, srdacno se pozdravio, uz komentar:

"Znacajno je da ste dosli. Ja sam predlozio predsjedniku da vas dovede u Ameriku. Neka vide ovdje da u Bosni sprovodimo politiku multinacionaliteta i multikulturalnosti."

"Govori srpskohrvatskim jezikom, odnosno bosanskim, kako to postaje praksa u Republici BiH, sa jakim engleskim akcentom. Ne vlada osobito dobro nasim jezikom, ali to meni ne smeta, na neki nacin mi je i simpaticno. Vazno je da radi dobro u interesu Bosne, a za jezik cemo "lahko".

"Veceras su ovdje neki kongresmeni i senatori, i drugi ugledni njujorski politicari i biznismeni. Oni lobiraju za Bosnu. Nocasnji razgovor predsjednika s njima je veoma znacajan za buducnost zemlje", rekao nam je Sacirbej, upoznavajuci nas sa svrhom ovog okupljanja.

U pauzi izlaganja predsednika Izetbegovica ambasador Sacirbej upoznaje prisutne sa ostalim clanovima delegacije. Svi su vrlo ljubazni, ali ne iskazuju posebno zanimanje za nase prisustvo. To mi je dalo sansu da se malo "promuvam" po prostorijama ambasadorovog apartmana. Sve sto sam vidio bilo je skupoceno i raritetno, basnoslovno, dakle, meni strano i nimalo poznato. Porculan, kristali, slike svih stilova i tehnika, ali i fascinantan namestaj, zavese, draperije. Pa i zvanice, gospoda u frakovima i leptirmasnama. "Sve je to O.K!", govorim sebi, ali kompleksima nema mesta. Lep sam u "svom" odelu, s kosuljom velike kragne i kravatom robusnog cvora. Lep za situaciju i okolnosti iz kojih dolazim! Ogledao sam se ja zadovoljno u hotelskom ogledalu pre polaska na party. Sto je ovde sada drukcije, za to nije moja krivnja. Nismo mi ovde zbog glamura, ovde smo iz nevolje. Tako razmisljam, pa, umiren, natrag do Suzane. A tamo su ved dekali novinari iz redakcije lista Ilirija i New York Timesa da dogovorimo termine intervjua.

Vracamo se u hotel, 20,00 je sati. Do sutra ujutro smo slobodni. Noc je pred nama. Pred nama su svetlosti Brodveja, avenije i ulice, trgovi i kvartovi nocnog Njujorka. Ljubazni vodic je Marko, rodjen u Americi, sin emigranta iz Hrvatske s polovine ovog stoleca. Opet mi se po mozgu mota sumnja, imam li pravo na ovo malo srece? Odgovor ne znam.