DIVJAKOV RATNI DNEVNIK,,,Pro et contra!!

*Ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zasto su ostali, vec one koji su otisli na brda: zasto su otisli?

*U zabludi su svi oni koji misle da ce NATO intervenisati u Bosni i da ce se rat zavrsiti do jeseni. Trebamo se bolje naoruzati, drugacije ustrojiti vojsku i iz odbrane preci u napad.

*Nasilno se ulazi u stanove; napusteni stanovi se ne pecate; gradjani se odvode na nezakonito isledivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljacka se, otima, svercuje.

Mi branimo nase Sarajevo!

Juni 1992.
Dnevniku "pribadam" tekst koji je novinarka Medina Delalic objavila u listu Mladina.

"Ako se jednog dana bude pravio film o Sarajevu, a sigurno hoce, jedan od glavnih likova bice pukovnik Jovan DIVJAK, zamjenik nacelnika Glavnog staba Oruzanih snaga BiH, tacnije hijerahijski treci covjek odbrane BiH. Vjerno ce ga moci docarati samo covjek koji ima puno energije, koji hoda vojnicki, strogo, odlucno, a onda u grupi ljudi, pored koje se zaustavi da izmijeni po koju rijec, ostavlja "oblak" smijeha. Ima sve pozitivne osobine jednog Srbina. Neposrednost, duhovitost, brzinu razmisljanja, koje se ispoljavaju na pravoj strani, zbog cega ga Sarajlije vec zovu "Srbin s ljudskim likom". Zovu ga jos "vojnik mekog srca" i "pukovnik sa cvijecem". On jeste sve to, ali je siguran da ga ponasanje neuobicajeno za jednog vojnika i ljubav prema cvijecu nisu ucinili tako omiljenim medju vojnicima i gradjanima Sarajeva. Ucinio je to profesionalizam kombinovan sa mangupskim ponasanjem, koje jedino moze proci kod bosanskih boraca, ljudi kojima rat nije profesija i koji, samim tim, nisu navikli na armijsku disciplinu i postivanje autoriteta.

Pedesetpetogodisnji Divjak rijetko koju noc provede u stabu Oruzanih snaga koji je smjesten u zgradi Predsjednistva. Vrijeme uglavnom provodi obilazeci polozaje, puzuci sa 20-godisnjim mladicima po blatu ili jurcajuci kroz mracne sarajevske ulice autom po gradu. Naravno, brza voznja nije stvar hira pukovnikovog vozaca, ujedno tjelohranitelja, sekretara i jedinog pratioca Emira, vec nuzda proizasla iz cinjenice da se treba trkati sa mecima, a umjesto krivina izbjegavati granate. Sticaj okolnosti je htio da sam se vise puta srela sa pukovnikom, ali su mi cehovske kolege preporucile da ga nikada ne pitam o tome kako se njegova nacionalnost i srpsko porijeklo (rodjen u Beogradu) uklapaju sa opredjeljenjem za borbu na bh. strani. Jednom prilikom, indirektno, objasnio je to sam rekavsi da je njegovo "opredeljenje za ovu domovinu" slijed onoga kako je zivio proteklih 26 godina u Sarajevu. U svakom slucaju podtekst ove recenice, koja dobija na tezini cinjenicom da je nije izrekao Musliman ili Hrvat vec Srbin, kazuje da ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zasto su ostali, vec one koji su otisli na brda: zasto su otisli?"

1.jun 1992.
Komandant TO Otesa Abid Izmirlic, kapetan I klase bivse JNA, geodeta i topograf, na moj predlog postavljen na tu duznost, vise puta me pozvao da dodem u Otes, i pomognem u uspostavljanju saradnje i sadejstva "vojske" i civilne vlasti.

Prvi dan juna je topao. Temperatura je 26ºC. Uputili smo se u Otes. Vozac Emir nas provlaci brzom voznjom kroz Velesice i Pofalice, vesto izbegavajuci vatru PAM-ova i PAT-ova sa cetnickih uporista na nizim trebevickim padinama, sa Zlatista i Vraca. Na Stupu smo prosli kroz razrusene pogone auto-baze "Centrotransa", pa, potom, punim gasom izbegli dve minobacacke mine. Djavo ce sami znati odakle su doletele?

Kroz naselje idemo peske. Preda mnom cujem zagor: "Evo ga! Ide komandant!" Mestani sa vrtnih vratnica i plotova, ispred kuca, sa balkona i trotoara, na ulici, prepoznavsi me, aplaudiraju, masu rukama. Iznenadjen sam ovakvim prizorom, polaskan dobrodoslicom, sretan spoznajom da su ovim hrabrim ljudima dostupne informacije iz centra grada. Stiskaju mi ruke, tapsu po ramenima, cestitaju na uspehu treceg maja. Jedan se predstavlja: "Ja sam Brajlovic. Evo sam ost'o sa svojim ljudima i pomazem u ishrani teritorijalaca i mjestana." Odgovaram: "Tako i treba. Bravo! Samo tako nastavite", a tiho pitam Emira:"Ko je taj?" On se cudi: "Ma, jedan od najimucnijih Sarajlija. Poznati trgovac i mesar. Mnogo je novaca dao za nabavku oruzja za odbranu Sarajeva!", ekspresno me obavestava Emir.

U komandi odreda Otes referise Izmirlic. Navodi tesko resive probleme, zbog kojih treba moju pomoc. "Naselje je sa tri strane okruzeno teritorijem koje je zaposjeo neprijatelj. Dokle ce ovako ici niko ne zna! Odsjeceni smo od Sarajeva, a plasimo se da ce HVO, bez borbe, prepustiti cetnicima jedini izlaz iz naselja kod mosta u Doglodima i da ce nas tako dovesti u potpuno okruzenje. Eto, nemamo ni svoje vozilo, kako bi ranjenike prevezli do grada u bolnicu. Ipak, najveci problem je sto nemamo potpunu saradnju sa komandom HVO-a na Stupu. Sa njihovim komandantom Maricem ne mozemo dogovoriti sadejstvo i podrsku. Mislim da se radi o politickom, a ne vojnickom pitanju. Muslimani i Hrvati se moraju dogovoriti sto je moguce brze o zajednickoj borbi. Hrvati iz Otesa slobodno trguju sa Srbima iz Ilidze i Bojnika. Ja to ne mogu da shvatim!? Trguju i saradjuju sa cetnicima, sa nasim zajednickim neprijateljem!? Imam problema i u samom Otesu. Samozvani komandant Alic stalno se mijesa u rukovodjenje i komandovanje. Mnogi se mjestani zale na njegovo ponasanje, a ucestale su i njegove otimacine privatne svojine gradjana."

U grad smo se vratili kasno. Voznje nisam bio ni svestan, jer sam u glavi sumirao sve one brojne i uznemirujuce cinjenice iz Otesa i sistematizirao zahteve i mere koje treba hitno referisati Stabu. Iako ne delim Izmirlicevo uverenje o mogucoj izdaji od strane HVO, ipak cu upoznati Regionalni stab TO o svekolikim opasnostima koje vrebaju sa zapadne strane grada.

2.jun 1992.
Komandant Halilovic je organizovao sastanak sa pomocnicima. Izvrsili smo analizu i ocenu borbenog morala. Naravno, prvo smo ocenili stanje morala kod neprijatelja, kod vojske pobunjenih bosanskih Srba. S obzirom na cinjenicu da nisu uspeli da udju u Sarajevo za nedelju dana, kao sto su planirali, i da okupiraju Bosnu i Hercegvinu za tri – cetiri sedmice, da su oko Sarajeva izgubili jake takticko–topografske objekte, da imaju velike gubitke u ljudstvu i da im ono sada nedostaje, moral njihovih vojnika je u opadanju. Izrazita tehnicka nadmoc i dominantni takticki polozaji koje kontrolisu su osnova na kojoj grade moral! Da bi popravili stanje morala, sigurno ce pokusati ponovne napade na grad. Potvrda toga su pojacana granatiranja centralnog dela grada.

U analizi stanja morala nasih boraca duze vremena smo se bavili faktorima koji na njega negativno uticu. Nepopunjenost jedinica i borci starijih godista su najveci problemi. Sekretarijat za narodnu odbranu u Sarajevu je znatan broj vojno sposobnih gradjana rasporedio na "neborbene duznosti." Ima ih mnogo u Civilnoj zastiti i to u rasponu od 25 do 45 godina. Za odbranu korisnije je da imaju pusku u ruci i brane svoj grad. Za primer ovog stanja sa ljudstvom naglasio sam da sam na Colinoj kapi, u Faleticima, na Brekinom potoku, na borbenoj liniji, susretao ljude od 60 do 70 godina. Podatak da je veliki broj ljudi na radnoj obavezi, a samo neznatan broj preduzeca stvarno radi, primer je slabog rada Sekretarijata narodne odbrane i ignorisanja zahteva GS da se svi borbeno sposobni gradjani rasporede u jedinice ARBiH. U brojnim logistickim centrima po opstinama u pravilu rade "tatini sinovi". Neki su pribeziste nasli u rukovodstvima politickih stranaka. Brojna je lista i poverenika u mesnim zajednicama i Crvenom krstu/krizu. Na stanje ratnog morala kod boraca utice negativno i prilican broj "sanera", koji se sepure na javnim mestima u gradu i samo s vremena na vreme "odrade" neku akciju.

U analizi zakljucujemo da nema potrebne sinhronizacije aktivnosti izmedu GS i Ministarstva unutrasnjih poslova. Izostaje medjusobno ispomaganje. Osim Specijalnog odreda policije, kojim komanduje Dragan Vikic, mali je broj jedinica policije na borbenim linijama odbrane. Gradska vlada se pokazala nesposobnom da braniocima i njihovim porodicama obezbedi najminimalnije uslove za zivot. Kako se onda u takvim okolnostima moze uopste govoriti o patriotizmu i borbenom moralu?

Pojedine grupe vojnika i civilne policije ulaze neovlasteno u privatne stanove, protivzakonito i samovoljno pretresaju. Blamiraju vlast u gradu i bacaju ljagu na oruzane sastave. Sve je uocljiviji strah u narodu, narocito medju nemuslimanskim zivljem.

Nedostatak strucnog komandnog kadra je veoma ozbiljan problem, koji se negativno reflektuje na stanje borbenog morala u jedinicama. Komandanti nekih jedinica, posebno u opstini Stari grad, ne poseduju ni minimum vojnih znanja, da bi mogli planirati borbena dejstva i uspesno komandovati jedinicama. Situacija je tim ozbiljnija sto nemaju ni svesti o svojim vojnickim nedostacima, pa postaju ozbiljna smetnja u sistemu zajednickog komandovanja.
...
I onda, na kraju, nacelnik Uprave za moral pukovnik Karic predlaze da se stanje morala u nasim jedinicama oceni kao - vrlo dobro!

"Kome to treba?" – zapitao sam se zacudjen. Nas nekoliko staresina, medju kojima je bio i Sefer, insistirali smo da Uprava za moral mora bolje spoznati stvarno stanje u jedinicama i realnije procenjivati stanje morala. Komandantu Halilovicu predlozeno je da Predsednistvu prezentira "neumiveno" stanje morala u TO RBiH.

Jucer me posetio predsednik Skupstine Opstine Novi grad Ismet Cengic. Zanimljiva je njegova prica, velika zabrinutost za opste stanje u njegovoj opstini. Fabrika "Zrak", vazan industrijski objekt od strategijskog znacaja za odbranu Sarajeva, visestruko je ugrozen, a mere zastite su slabe i neadekvatne. Ljuti se sto je doslo do promena komandanta staba TO Novi Grad, a bez znanja, saglasnosti ili bar konsultacije sa organima opstinske vlasti. Licno je misljenja da novopostavljeni komandant Ramiz Salcin ne moze uspesno voditi oruzanu borbu. "On jeste heroj na lokalnom nivou i moze uspesno komandovati manjom jedinicom, ali ne i Stabom. Uz to, samovoljan je, nikoga ne slusa", odlucan je u svojoj oceni Cengic. U Opstinskom stabu, doslo je do podele na one koji "ganjaju" licnu korist i one koji se bore za opstu stvar. Veruje da tome umnogome kumuje Ramiz.

Nasilno se ulazi u stanove; napusteni stanovi se ne pecate; gradjani se odvode na nezakonito isledjivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljacka se, otima, svercuje. Komadiri se, neretko, ponasaju kao serifi! U okolnostima nasilnickog ponasanja pojedinaca, mnogi posteni gradjani nece da se ukljuce u odbranu grada.

Na njegova brojna pitanja nemam ni sam odgovora, ali obecavam da cu u najskorije vreme doci u Opstinski stab i poduzeti mere da se bar neke slabosti otklone.

6. juna 1992.
Mucan osecaj izazvali su u meni i dogadjaji u vezi s bolnicom "Jezero". Kada je izgradjena kasnih sedamdesetih godina, slovila je za jednu od najvecih i najmodernijih ginekoloskih klinika i porodilista na Balkanu. Nju je medju prvima zestoko i nemilosrdno gadjao i rusio neprijatelj sa polozaja u Pionirskoj dolini, sa Kromolja i Mrkovica. Cetnicko obrazlozenje za taj vise nego varvarski cin bilo je da je klinika pretvorena u vojni objekat, iz kojeg su Zelene beretke ubijale nezasticeno srpsko stanovnistvo u ovom gradskom podrucju.

25/26 maja 1992. godine bolnica je pogodjena zapaljivim granatama. U tom momentu se u njoj nalazilo 60 beba, 15 majki i oko 50 lekara, medicinskih sestara i babica. Zbog prekida u napajanju strujom odmah su umrle dve bebe u inkubatorima, a cetiri malo kasnije, tokom izmestanja u Ocnu kliniku u gradu.

Kad sam bio prvi put u obilasku TO Opstine Centar komandant Jasarevic mi je referisao o veoma slozenoj situaciji u zoni odgovornosti njegovog staba. Tada mi je rekao da je najteze u rejonu bolnice "Jezero", gde imaju svakodnevne probleme na odbrani polozaja. Nema dovoljno ljudi, imaju slabo naoruzanje, nema municije, nasuprot jakih snaga neprijatelja…

9. juna 1992.
Amfiteatar na "Gradjevini" (Gradjevinski fakultet) je ispunjen do poslednjeg mesta. Prisutno je preko tri stotine vojnika. Jedva stisavam zagor mladosti. Razgovaramo o odbrani Sarajeva, Bosne i Hercegovine, o cetnicima koji nemilosrdno nastavljaju bombardovanje grada, o duzini rata i najvise o problemima koji tiste vojnike. Govornici se smenjuju jedan za drugim.

Diskusija je bila na momente polemicna, zustra. Bilo je povremenih komesanja u sali, dobacivanja, nestrpljenja, ali ipak u granicama tolerancije i pristojnosti. Nisam mnogo govorio. Nije bilo potrebe. Kazao sam: "U zabludi su svi oni koji misle da ce NATO intervenisati u Bosni i da ce se rat zavrsiti do jeseni. Posto su ratnu masineriju pokrenuli iz Beograda, upotrebljavajuci celokupnu tehniku JNA da ostvare davnasnju zelju o "velikoj Srbiji", a uz precutnu saglasnost Evrope i SAD, rat se nece zaustaviti sam od sebe. To mi moramo uciniti. Za sada samo patriotizmom, hrabroscu i puskom. Trebamo se bolje naoruzati, drugacije ustrojiti vojsku i iz odbrane preci u napad. Za to nam je potrebno dve do tri godine. Za vecinu velikih sila, za Francusku, Englesku, Rusiju, pa i SAD, ovde, u Bosni i Hercegovini, vodi se gradjanski, a ne osvajacki rat. Nase diplomate moraju raditi organizovanije i odlucnije da se u Savetu bezbednosti i UN ovaj rat kvalifikuje kao agresija na clanicu UN-a, cime bi se obavezali na pomoc u odbrani Bosne i Hercegovine."

Govorio sam glasno, oprezno vagajuci svaku recenicu pre nego sto je izgovorim, nastojeci da ono sto izgovorim bude jasno i precizno. Dok govorim, u amfiteatru se povecava komesanje. Povremeno prekidam izlaganje. Vojnici su razlicitog stepena obrazovanja i vojno–strucnog znanja, pa cenim da sumnjaju u neke moje tvrdnje, narocito u onu o "dve do tri godine" koje su nam potrebne za totalnu konsolidaciju i prelazak u napad i oslobodjenje Bosne i Hercegovine. Nju potkrepljujem podacima o naoruzanju sa kojim srpska vojska drzi Sarajevo u okruzenju.

"Neprijatelj ima između 70 i 80 tenkova u krugu od 60 km okolo Sarajeva, oko 500 komada artiljerijskog oruzja kalibra 120 – 155 mm i oko 17.000 do zuba naoruzanih vojnika. U Sarajevu imamo tri tenka i jedan oklopni transporter, oko 70 artiljerijskih cevi i oko 5.000 pusaka. Ipak, brojke su jedno, a stvarnost drugo. Mi branimo nase Sarajevo! To je simbol otpora agresoru, svima kojima je Bosna u srcu, Muslimanima, Srbima, Hrvatima, Jevrejima i Romima, svim gradjanima Sarajeva. I mi cemo pobediti!"

Snazan aplauz je prekinuo moje izlaganje, ali mi dusi nije dao spokoja. "Ne mogu vam obecati ni puske, ni cizme, ni bolju hranu, ni cigarete, jer drugi odlucuju o logistici, a ja tu nemam mnogo uticaja. (Nikakvog! – ostade mi u grlu neizreceno). Ali vam obecavam da cu vas svakoga dana obilaziti na polozajima. To ce biti moja pomoc vama da lakse provedete vreme na linijama."

Skup se zavrsio u dobrom raspolozenju, u duhu one apsurdno realne sentence: "kriza je velika, dakle, pobeda je izvesna!" Mnogi mi prilaze i pozdravljaju, zele saznati jos neke pojedinosti i tako sebi olaksati muke.

11. juna 1992.
Imao sam naporan dan. Obisao sam polozaje na Grdonju, Sedreniku, Kozijoj cupriji i Popovom gaju. Ponoc je vec odavno prosla, a ne mogu da zaspim, malo od umora, a vise od bolnog osecanja. Mnogo krvi i mrtvih smo se nagledali ova dva meseca po sarajevskim ulicama. Posebno upecatljiv je bio stravican prizor masakra, emitovan na TV 27. maja, kada su dve minobacacke granate ispaljene sa cetnickih polozaja sa Borija, eksplodirale medju ljudima koji su stajali u redu za hleb u Miskinovoj ulici. Ubijeno je 17 gradjana, a ranjeno preko 50. Uzas!

Ipak, na mene je do sada najbolniji utisak ostavio dogadjaj kojeg mi je Emir ispricao vozeci me od Grdonja prema Sedreniku. Pitao je da li znam za jucerasnju tragediju neke porodice u ovom delu grada. Nisam znao, pa mi je ispricao. Desetog juna je jedna granata usmrtila troje dece, koja su bila sa vojnicima u dvoristu, i jednog vojnika. Kao uzgred je dodao: "Pa, nesto mislim, bilo bi dobro izraziti roditeljima saucesce!" Kada je predlog "pao", a ja ga u magnovanju prihvatio, bili smo vec prosli mesto nesrece. "Vozi nazad!", rekao sam Emiru.

Dok smo u rikverc vracali na tuznu adresu, misli su mi neverovatnom brzinom strujale jedna za drugom. Sta reci jednoj majci i jednom ocu koji su u mahu izgubili troje dece!? Kako se ponasati? Hoce li me i ko ce me primiti? Ko sam ja za njih? Nepoznat covek i uz to Srbin! A granata je verovatno doletela iz komsiluka, sa srpskih polozaja iz rejona Barice. I neprijatnost, i strah, i osecaj duznosti spram tih unesrecenih roditelja mesali su se u mojoj dusi dok sam ulazio u mracni podrum gde su boravili.

Tesko sam se privikao na tamu: kao sena, iz tuznog zbora okupljenih ljudi cije likove sam nazirao, izdvojila se zena cetrdesetih godina, lica natecenog od placa. Posla mi je u susret, govoreci: "Evo naseg komandanta, da sa nama podijeli bol." Prisla mi je i zagrlila me. Ne mogoh, zasto ne priznati, zaustaviti suze koje su navrle pred tolikom nesrecom. Izrazih potom saucesce neseg Staba i svoje licno majci, ocu, baki, rodbini dece po redu kojim sam im prilazio. Glasovi su nam bili drhtavi, reci izgovaramo polusapatom. Halida Bojadzi, majka ubijene dece, otpoce svoju tuznu pricu, a svaka njena rec je produbljivala u meni bol. I ona i muz joj Dule (kasnije saznadoh da mu je to nadimak, Abdulah mu je ime), i njihovi sinovi Fehim (1975) i Mirza (1979) od 4. aprila se nalaze u Patriotskoj ligi, a sada su u odredu TO Sedrenik.

Zavisno od rasporeda dezurstva u jedinici, majka i otac su, naizmenicno, vodili tamo i svoje sinove. Nedorasli za pusku, angazovali su se na poslovima primerenim njihovom uzrastu: obavljali su kurirske poslove izmedju jedinice i komande, raznosili hranu i vodu borcima. Postali su ljubimci celog odreda i naselja. Celom su Sedreniku bila "puna usta" Halidinih i Duletovih sinova. Ali, bilo je i onih koji su im, s pravom, prebacivali zbog toga sto ih golobrade, gotovo decu, vode na liniju fronta. Govorili su im: "Ne daj Boze da im se nesto desi, kakva li ce vas onda kletva stici!?" "Sve je u Bozijim rukama!", odgovarala im je nepokolebljivo Halida.

Jucer, pre podne, tridesetak teritorijalaca Sedrenika se zadrzalo u dvoristu familije Bojadzi na dorucku, posle nocne smene. Umorni, ali veseli, i, moguce, zadovoljni sto im je jos jedno dezurstvo na liniji dobro proslo, opustili su se malo za vreme dorucka, i zaboravili, fatalno, da su na nisanu ljudi-neljudi poremecenog uma. Medju mladicima koji su bezbrizno cavrljali, motala su se, zapravo im bili pri ruci kao i u svakoj drugoj prilici, Fehim i Mirza, ali i njihova rodica Amina, koja im je dosla tog jutra u posetu. Razdraganost mladosti, na kratkom ratnickom odmoru do naredne smene, prekinula je najpre prva, pa druga zaglusujuca eksplozija. Dim na mestu eksplozije, vrisak, krici, komesanje i glasne komande komandira Borovcanina da se ljudi hitno sklone u podrum. Kad se dim malo razisao, ukazala se stravicna slika: u uskom prolazu izmedju dve susedne kuce, na mestu gde je eksplodirala druga granata, posvuda su bili razbacani ostaci cetiri raskomadana ljudska tela.

Abdulah je bio ocevidac eksplozije. U tom momentu se nalazio u obliznjem vocnjaku. Videvsi sta se desilo, pojurio je izbezumljen i u hipu je pretrcao tih stotinjak metara koji su ga delili od njegovih sinova. Uzalud je bila oceva trka zivota: uludo je, i u neverici, isao od jednog do drugog sina, u varljivoj nadi da mu je bar jedan preziveo. Halida je izletela iz kuce, panicno pozivajuci decu da se sklone u kucu. Halida je teturala od Fehima do Mirze, tela njenog vlastitog tela, sudarajuci se, sludjena, sa svojim izbezumljenim muzem, Duletom, koji je ocajan skupljao krvave delove svoje dece i dvadesetjednogodisnjeg vojnika Sakiba Prasevica, njihovog komsije i prijatelja.

"Uzela sam u narucje svoju ljepoticu Aminu, htjela da je unesem u podrum, da je sklonim. Na mojim je grudima bila njena klonula glavica. Poduhvatila sam je prstima, ovako (pokazuje rasirene prste), a izmedju prstiju osjetila sam zitkost. Curio joj je mozak!", govorila je kroz plac Halida, a ja sam jedva razaznavao njene reci.

"To su uradili dusmani. Nisu ljudi. To su sotone. Stice njih bozija kazna!... Ali, zasto su to uradili nevinoj djecici, mome Fehimu, Mirzi i Amini?... Dragi Allah ce ih kazniti, hoce, znam ja!", nastavljala je svoj nepovezani monolog.

Sedim nepomican, bez reci. Ovde nema utehe. Ovo je tragedija koja svojim realizmom nadmasuje sve one slavne literarne, klasicne, grcke tragedije. Snagu njezine zivotnosti ne mogu doseci ni talenti jednog Dostojevskog, Andrica, Selimovica… Pred njom blede cak i maestralni opisi strahota u "Pricama iz Kolime" u sibirskom logoru.

"\Sinoc mi palo napamet da osvetim sinove", prica dalje Halida. Ima desetak kuca slozenih u nizu, jedna uz drugu, uz samu cestu koja vodi do kasarne "Zmajevac". U njima zive Srbi.

Trgla se i po kuci pocela traziti benzin. Uzela ga iz Duletovog auta, htela da se sveti, da pali "srpske kucetine". Jedva je smirili, Dule i prijatelji. I sada, trezvenije, mirno prica o tome. "Ne, ne mogu ih sumnjiciti. Medju prvima su dosli da mi pomognu. Ovih ratnih dana smo se medjusobno pomagali. Moja se djeca do jucer igrala sa njihovom. Savo, Nemanja, Marko.. Kuce u kojima zive su pune rupa i ostecenja od granata sa oznakama JNA. Njima je glava u torbi kao i nama ostalima… Ali, zasto bas moju djecu!? Sto mene dragi Allah ne uze!", zavapi novi bol iz Halidinih materinskih grudi.

Slusam Halidine reci, a krvi mi se ledi u venama, usta se suse. Prosto da covek pozeli da umre, da nestane sa lica zemlje, mrzeci nejasno i samog sebe za krivicu kojoj nije uzrok.

I sam u bunilu, napustam ovaj tuzni dom. Jedva se docepah spasonosnog zraka. Sada mogu da udahnem, ali osecam kako me snazno prozima osecaj suodgovornosti za ljudsku tragediju koja sve vise poprima univerzalni karakter, i to na kraju dvadesetog stoleca, mili Boze! Ali, u meni se jednako tako snazno budi i resenost da se sa svim mogucim potencijalima, ljudskim i materijalnim, ostrvim na zlocince koji su dosli sa svih strana da nam uniste zivot, da nam sruse vekovne tekovine zajednistva i tolerancije, da u nase potomstvo poseju zlo seme sovinizma.

Sedam u auto i u voznji razmisljam o osveti. Sta je ona u osnovi? Intelektualan, prirodan ili instiktivan, animalan cin? Mislim o Halidinoj probudjenoj, pa brzo ugasenoj zelji ili potrebi za osvetom. Mislim i na Zelimirovo, sinovljevo, tesko ranjavanje, osmog maja. Brine me realna mogucnost naknadnih medicinskih komplikacija. Brine me i neizvesnost vlastitog ponasanja ako mu se dogodi. nesto jos gore, ne smem ni izgovoriti sta, da "nesreca ne cuje". Pitam se da li bi me ocaj tada nagnao da prigrlim tvrdi princip obicajnog prava nekih naroda – "Oko za oko, zub za zub!" koji mi je inace stran, anahron i necivilizacijski? Nismo li drustvo koje treba zakonski, pravno sankcionisati zlocin nad covekom i spreciti proizvoljnost licne pravde, osvetu? Ali, sta kad nastupi bezakonje u drustvu, kada se brutalnost ne moze obuzdati, a zlocinac kazniti pravnim sredstvima? Nije li tada osveta pozeljna, legitimni cin pravde? Ako nije, cime onda zaplasiti potencijalnog ubicu i nagnati ga da odustane od svojih krvavih nauma?

I tako, ukrug! Pro et contra! Nesavladivo pitanje, neresena dilema.