Unuk me zaboravio, ne zna deda Jovu
30.09.1992.
Zagreb. Najveci deo dana provodim u Uredu Republike Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj. Upoznajem osoblje. Nadja je radila do maja u sarajevskom JAT-u. Zena iz Hrasnice kaze da me upoznala
"preko televizije", bivsa nastavnica iz Tuzle me prepoznaje "po glasu". Nema sta, godi!
Vojni deo Ureda aktivira i upucuje dobrovoljce na ratiste u Bosnu. Prihvata ranjenike i smesta ih u bolnice. Prikuplja materijalno–tehnicka sredstva i upucuje ih na slobodnu teritoriju u Bosni i Hercegovini. Hasan Efendic i Meho Karisik, osnivac Patriotske lige, upoznaju me o radu vojnog dela Ureda.
"Nabavka naoruzanja ide preko Hasana Cengica. On je bio imam Zagrebacke dzamije. Mi nemamo uvida u njegov dio posla!" - s dozom nezadovoljstva govori Efendic. "Meho i ja smo dobri poznavaoci oruzja i znamo vrlo dobro sto je potrebno nasoj Armiji. Cengic cesto nabavlja zastarjelu tehniku, stare modele oruzja, a nas nikad ne konsultuje. U Rijeci i Ljubljani imamo pozadinske centre ARBiH preko kojih prikupljamo materijalna sredstva. Oni imaju i zadatak formiranja i obuke jedinica koje se upucuju u Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska i slovenacka strana nas znacajno pomazu u opremanju jedinica za rat u Bosni" - ukljucuje se u razgovor Kemo.
"Do sada sam sedam puta pratio transporte sa vojnom opremom do Igmana. U posljednje vrijeme je sve vise problema prilikom prolaska kroz Hercegovinu. Jedinice HVO nam gotovo redovno zaplijene jedan dio robe, bez obzira na nase protivljenje. Mi imamo podatke, da Hrvatska vojska oprema HVO naoruzanjem i vojnom opremom i da je HVO na logistickom obezbjedjanju Ministarstva obrane RH" - kaze Karisik i nastavlja: "Ne vodi ovo dobru! Sva vojna dokumenta u koja smo imali uvid nose pecat Mate Bobana, predsjednika HZ Herceg–Bosne. Sarajevo smo vec obavijestili o ovome, ali povratnih informacija nema ni od Izetbegovica, ni od Halilovica."
Sada mi je jasno zasto su me americki eksperti gledali sumnjicavo u Institutu za strategijsko istrazivanje u Vasingtonu. Govorio sam im o "koordiniranim akcijama RBiH i HVO u borbi protiv srpskog agresora." Tek sada vidim da su informacije s kojima raspolazu amerikanci verodostojnije od mojih tvrdnji. Podaci koje je saopstio Karisik jasno kazuju da se ARBiH i HVO opasno udaljavaju. Da li je to nagovestaj sukoba dva bosanskohercegovaskog naroda, Muslimana i Hrvata? Samo bi to trebalo u situaciji kada vodimo odsudnu odbranu protiv vojske bosanskih Srba!
Posle podne odlazim sa Hasanom na jezero Jarun, u Centar odakle se odrzavaju radioveze sa Bosnom i Hercegovinom. Ovde stizu svi relevantni podaci iz komandi i stabova Armije Bosne i Hercegovine i ratnih predsednistava Srebrenice, Gorazda, Bihaca, Tuzle, Brckog, Gracanice, Kalesije i drugih mesta. "Svakodnevno nam se javljaju i traze pomoc u naoruzanju i municiji" - izvestava me Muradif Pajt, konspirativno dr. Mrak. Saban, Pajtov brat, pokazuje mi pregled sredstava veze koja su do sada poslali u Bosnu. Rec je o motorolama koje su nabavili i poslali "prijatelji iz Svedske i sirom Evrope." O ovom Centru u Sarajevu nisam nista znao. Dok sam s paznjom slusao Pajtovo referisanje, o presudnom znacaju centra za za organizovanje sistema veza u AR BiH, sticao sam uverenje da dolaze bolji dani za odbranu Bosne i Hercegovine. Pohvalio sam dr. Mraka i Centar za doprinos tehnickom i opremanju Armije BiH. "Mi smo organizovali satelitsku vezu za Predsjednistvo i ARBiH." To do sada nisam znao. Dobivam komplet vojne opreme na poklon, sa obrazlozenjem mojih novih prijatelja: "Ide zima, trebace Vam na Igmanu!" Pred odlazak iz Centra mimoisao sam se sa dvojicom krsnih momaka. Dosli iz Gorazda po sredstva veze. Kako li ce to stivi u blokirani grad?
Popularni restoran Sumski dvor na Tuskancu pocetkom agresije na RBiH postalo je mesto okupljanje Bosanaca i Hercegovaca za vreme boravka u Zagrebu i Hrvatskoj ili na proputovanju za Bosnu negde iz Evrope. To je svojevrsni "informacioni centar", gde se sticu i razmenjuju podaci "o svemu i svacemu". Veceram sa Efendicem i koristim se prilikom da ga upoznam sa odlukom Predsednika – da komandant Halilovic sa delom Glavnog staba izadje na istureno komandno mesto na Igmanu i organizuje deblokadu Sarajeva.
"Izetbegovic mi je naredio da se prikljucim Seferu na Igmanu. Kako cu do tamo?" - pitam Efendica. "Polako, ne zuri! Malo se ovde odmori. Upoznaj se sa stanjem u Zagrebu, Rijeci i Ljubljani. Sa Hasanom Cengicem dogovoricu kako cemo te uputiti u Bosnu" - odgovorio mi je.
01.10.1992.
I dok cekam "dispoziciju" za povratak, 1. oktobra 1992. trazim od Efendica slobodno vreme da odem do Rijeke i potrazim tamo unuka Damira i snahu Azru, koji zive na meni nepoznatoj adresi, kod Sarajlije Kenana Ramica, zaposlenog u rijeckom "Agrokomercu". Efendic me upucuje na voznju autobusom, jer "sluzbena kola danas koristi Cengic." Ne bez straha, sa pasosem u dzepu, putujem u Rijeku kroz vecinu spaljenih sela u Gorskom Kotaru. Bojim se da u nekoj mogucoj kontroli autobusa i putnika moje ime ne zazvuci odvise srpski nekom prerevnosnom policajcu. Stoga sam se primirio, cak i kamuflirao zagrebackom stampom. Suprotno obicaju, izbegavam bilo kakav kontakt sa putnicima. Cetiri sata voznje proveo sam u opreznom osmatranju.
Bezuspesno trazeci prostorije "Agrokomerca" u Rijeci, dospeo sam do vile Fikreta Abdica pred Opatijom. U njoj su smestene izbeglice iz Bosanske Krajine. Od njih sam doznao da se predstavnistvo firme nalazi u hotelu "Kontinental". To je samo desetak minuta hoda od rijecke autobuske stanice, a ja sam u potrazi za "Agrokomercom" otisao dvadesetak kilometara na suprotnu stranu!
Moja pojava u predstavnistvu "Agrokomerca" je bila veliko iznenadjenje za osoblje. Izbeglice sa Grbavice, Majda i Amira, su ushicene sto me vide. Upoznao sam se sa Rasimom, Vinkom, Tondinijem, Arsenom, Sulejmanom Tihicem. Kazem im da trazim Kenana, Kenana Ramica! "Na putu je u Bosnu. Poveo je ljude i opremu na Igman!" Za tren se zabrinuh. Kako cu onda do unuka Dade i snahe? Ne znam gde su? Bili su kod Kenana. "Ma, ljudi, kod mene je Dado!", javi se Vinko kroz glasan smeh.
Prica detalje o Damiru i Azri, koji su smesteni u njegovoj porodici. Sa nestrpljenjem ocekujem da mi uspostavi telefonsku vezu sa Azrom, a veseli Vinko prica li, prica. Napokon uspostavljena je telefonska veza. Azra skoro da ne veruje da sam na Rijeci. Moli da sto pre dodjem sa Vinkom.
Kada smo stigli pred soliter gde stanuje, Vinko mi pokaza gore, na 8. sprat. Na balkonu stoje moji Damir i Azra, cekaju. Masem! Azra odmahuje, a Dado ne! Kad stizemo u stan, Dado radosno doceka Vinka sa "Barba Vinko!" a ja se rastuzih za trenutak. Zaboravio me unuk, Vinko mu prirastao srcu! "Zlotvori", kunem one sa sarajevskih brda, "nikada vam ovo necu oprostiti!"
Damir je sklupcan u majcinom krilu. Gleda me sa podozrenjem i nepoverenjem. Dugo vremena, ili se to tako meni cinilo trebalo je da Damir, dedino unuce, koje je u maju napunilo dve i po godine, savlada stid i stekne poverenje u deda Jovana. A, kada je prepoznavanje proslo i kada se atmosfera otoplila Damir, Dado pita za tatu Zelimira, za striku Vladimira. Sa teskocom izgovara njihova imena. Za ruckom mrljavi s hranom. Stalno se drzi majke. Bledunjav je, sicusan. U glavi su mu dva plava, tuzna oka. "Pati za tatom Zelimirom", opravdava ga Azra. I sama je veoma mrsava!
Setamo predvece oko rijeckih solitera. Damiru i Azri pricam kako je u Sarajevu, o bakama Veri i Zineti (Azrinoj majci) i deda Aliji Azrin otac i Damirov deda). Pricam Damiru kako su tata i striko "pravi" borci. Po povratku, stavljam unuce u krevet i uspavljujem ga bajkom Snezana i sedam patuljaka!
A onda nas troje, Vinko, Azra i ja, raspredamo dugu pricu. Vinko me iznenadio: "Tudjman ima iste namjere sa Bosnom kao i Milosevic. On zeli "Veliku Hrvatsku", kao i Milosevic "Veliku Srbiju". To ce Muslimane dovesti u potpuno okruzenje i na putu su da dozive pravu kataklizmu! Tako misle i moji prijatelji, ali, razumljivo, javno o tome ne govorimo." Da li ovakav scenarij imaju oni nasi u Sarajevu? – pitam se.
Razgovor traje do duboko u noc. Vinko me upoznaje sa njegovim angazovanjem i Kenana Ramica oko formiranja Rijecke brigade sastavljene od Bosanaca i Hercegovaca, prikupljanja materijalno-tehnickih sredstava za jedinicu i mnoge druge u Bosni i Hercegovini. Interesantne su brojke o materijalnim sredstvima upucenim u BiH. Slusam s nevericom, jer, evo, o ovome nikakvih informacija nismo imali u Sarajevu ili to samo ja nisam znao!
Azru bas i nije interesovao nas razgovor, ali je s vremena na vreme trazila da joj pricam o roditeljima u Sarajevu, muzu Zelimiru, "teta" Veri...
02.10.1992.
Jutro provodim u prostorijama Staba za logisticku podrsku Bosni i Hercegovini u Rijeci, koji je formiran na osnovu odluke Fikreta Abdica, s ciljem prikupljanja svake vrste pomoci i njenog upucivanja u BiH. Kolicine su respektabilne, a roba raznovrsna: uniforme, vojna oprema, lako pesacko naoruzanje i municija, hrana, pomagala. Stab se bavi i regrutovanjem ljudstva za Armiju RBiH. Osoblje staba iskazuje visok patriotizam, ljubav i pozrtvovanje za domovinu. Deluju samostalno. Nisu uvezani u sistem logistickog obezbedjivanja ARBiH. Zbog toga postoji mogucnost da ih hrvatska vlada proglasi neregularnim i zabrani delatnost. Vinko mi kaze da dobivaju znacajnu pomoc od Ivana Rackog, brigadira hrvatske vojske i komandanta Rijecke zone odgovornosti. Poznam tog coveka petnaest godina. Upoznao sam ga kao talentovanog i uspesnog mladog oficira u kasarni "Marsal Tito" u Sarajevu. Prilikom sledeceg boravka u Rijeci, otici cu da ga pozdravim i zahvalim za pomoc koju pruza odbrani BiH.
Pri povratku u Zagreb, u autobus kojim sam putovao usla su tri uniformisana lica "pod gasom". Cim su usli, zapoceli su glasan razgovor, koji je, ocigledno, bio namenjen putnicima u autobusu. "Sta mislis, ima li ovdje Srba? Treba sa njima van! Treba ih sviju strijeljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!" Zaklonjen "Vjesnikom", na sedalu u sredini autobusa, gotovo bez daha, pratio sam ponasanje pripitih vojaka i reakcije putnika. Na odmoru, pred nekom krcmom, nisam izlazio iz vozila. Pravio sam se da spavam. Odahnuo sam tek kada su vojaci napustili autobus u Karlovcu. Pa i onda, putovanje do Zagreba nisam proveo bezbrizno.
Supruznici Senad i Silvija Palic su me docekali na Autobuskom kolodvoru u Zagrebu. Kao student opstenarodne odbrane, Silvija je bila na stazu u Sarajevu, a ja sam joj bio komandant kursa. Sada je oficir Hrvatske vojske, u tajnosti je ukljucena u akciju pomoci Bosni i Hercegovini. Senad radi u Logistickom centru okruga Bihac i u Zagreb je dosao da preuzme neka sredstva za okrug.
Smesteni u zaklonjeni deo restorana razmenjujemo iskustvo o ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Silvija govori o strahotama rata u Hrvatskoj 1991. godine, o izgonu Srba, stratistima, o nacionalistickoj politici Franje Tudjmana i HDZ Hrvatske "Veoma su ukljuceni u rat u BiH. HV je dobro naoruzala HVO, a Boban ima veliku potporu iz Banskih dvora", kaze Silvija. "Strahujem da ce doci do oruzane konfrontacije HVO i AR BiH. Tada ce to biti krvavi rat dvaju naroda koji jedni uz druge zive tisucama godina!" Ne slazem se sa ovakvom crnom slutnjom, ali ne ulazim u raspravu. Sta ako ima vise argumenata od mene?
Senad me, veoma profesionalno, upoznaje sa situacijom u Bosanskoj Krajini i Bihacu. Ponavlja slicnu pricu komandanata u Sarajevu – nema ovo, nema ono, nedostaje ovo, nedostaje ono. "Ipak, tu je blizu logisticki centar AR BiH, u Zagrebu, pa se nekako dovijamo. U necem bolje nego vi u Sarajevu. Sa HVO u Bihacu dobro saradjujemo, bar za sada", informise Senad. Eto, bar malo svetla u celoj prici Silvije i Senada. U svakom slucaju razgovor sa dvoje mladih ljudi ohrabrio me, s obzirom na cinjenicu da ih ima koji su dusom i srcem vezani za BiH. Nismo sami, eto, to je!
Danasnji susret sa Kemom Karisikom me dodatno oraspolozio. Nase poznanstvo datira od aprila, kada se Patriotska liga prikljucila Stabu TO, a on je jedan od njenih osnivaca. Dobro sam ga upoznao. Svidja mi se kao covek, cenim ga, veoma je korektan i dobronameran, meni ljubazno naklonjen. Kazem mu:
"Vama, Kemo, ovde nije mesto. Ovo mogu da rade i ljudi sa manjim vojno-strucnim znanjima. Sarajevu i Bosni su potrebni oficiri visokog strucnog znanja. Vi ste takav. Neophodni ste Glavnom Stabu OS. Komandno mesto Glavnog Staba izmesta se na Igman ovih dana. Tamo vam je mesto. Cim se sretnem sa Seferom, trazicu da Vas vrati iz Zagreba!"
Srdacno se smeje i kaze: "Pa, Sefer me i poslao ovamo, da mu se "ne petljam" u posao." "Mislim da niste u pravu", odgovaram. "Vi ste nam neophodni u Stabu i Sefer je toga svestan. Videcete, za mesec dana eto Vas na Igmanu!"
05.10.1992.
Sa Sabanom odlazim kolima u Ljubljanu, da na aerodromu "Brnik" podignem pakete sa sredstvima veze, koja su stigla iz neke prijateljske zemlje. Pitam Sabana iz koje, ali on odgovara: "Ne znam ni ja!" Ne verujem mu. Mene, u biti, to i ne interesuje, samo pokusavam da saznam da li se meni veruje ili ne!? Tesko su stici do tog odgovora.
U Ljubljani me vodi na rucak. Nalazim Sasu Vugdalica. To je, po mom sudu, covek–univerzalac. Nekad odlican fudbalski golman, a sada novinar kome su vrata svugde u svetu sirom otvorena. Upozorava me prijateljski: "Pazi, Jovo! To je srpski restoran." Inace, Sasa je strajkovao gladju u Ljubljani onog dana kada je obznanjena rezolucija o zabrani naoruzanja na prostorima ex–Jugoslavije. Napisao sam mu tada pismo podrske i divljenja, a on mi sada vraca srdacnim prijemom u dezeli.
U redakciji "Slovenskih novica" dajem intervju. Nesto kasnije isto sam uradio i na poziv Radio Slovenije, gde sam imao direktno ukljucenje u program. "Slusao sam te, dobar si bio. Ma, ne dobar, bio si vrlo dobar!", osokoljava me Sasa kad smo se ponovo nasli uvece.
Svih ovih dana u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, razgovaram sa poznanicima, prijateljima i kolegama o nacinima organizovanja, prikupljanja i upucivanja pomoci u Bosnu. Cude me kazivanja nekih od njih da slabo saradjuju sa Efendicem, jer ih nigde ne notira. Njihovo angazovanje "ne prolazi kroz papire". Ne zele dalje tako, hoce da se saradnja legalizira i napusti sistem "ho–ruk! To kazem Hasanu.
Efendic se zesti. "Dolaze ljudi iz Gorazda, Bihaca, Sarajeva, sa Igmana, odasvud, i traze naoruzanje i municiju, odecu, obucu, hranu, sanitetska sredstva za svoje jedinice. Sve ih treba pohapsiti i pod strazom uputiti odakle su dosli. Ovako samostalno dolazenje je napustanje borbe. Sve sto nabavimo distribuiramo po nasem planu, a po zahtjevu Glavnog staba", kaze Hasan. Verovatno je u pravu.
I sām sam se uverio u nesvrsishodnost pojedinacnih dolazaka u logistiku. Obisao sam tri skladista sa pretezno intendantskim materijalnim sredstvima i ostao razocaran. Veci deo uniformi, dzempera, vesa, potkapa, cizama, bio je iz vojnih skladista iz Istocne Nemacke, s velicinama za vojnike–tenkiste. Godina proizvodnje stara, 1980–1985. Kozni delovi opreme su poprimili zelenkastu boju. Nadlezni iz skladista su se hvalili: "U Bosnu smo poslali na desetine hiljada kompleta!", a znam da nijedan deo ovih uniformi nije stigao do Sarajeva.
O svom razocarenju sam razgovarao sa Efendicem. "Znam da je takvo stanje. Sta se moze? U situaciji smo daj sta das’! Svaka nam je krpica dobro dosla. Tako je sada, sutra ce sigurno biti bolje. Cengic se angazovao da nabavi kvalitetnije uniforme i drugu vojnu opremu. Bice bolje!"
08.10.1992.
Jedan dan provodim u bazi za obuku diverzantskih grupa u zabitom delu Sljemena, nedaleko Zagreba. Tridesetak mladica i devojaka, vecinom iz Krajine, izvode borbenu obuku i pripremaju se da za dvadeset-trideset dana krenu u Bosnu. S nestrpljenjem cekaju taj dan. Upozoravam ih da je stanje na terenu tesko. Nedostaje oruzja, municije, druge vojne opreme. Ali ih i sokolim: "Vasim diverzijama u pozadini agresora mozete znatno promeniti situaciju u nasu korist. Vasa je uloga odlucujuca za daljnje vodjenje rata. Vi ste nasa nada!"
Proveravam stepen obucenosti i uvezbanosti ove diverzantske grupe. Tokom izvodjenja taktickih radnji uverio sam se da im treba jos dosta vremena i boljeg strucnog rada kako bi postigli borbenu sposobnost za "stici i uteci".
Devojke i mladici poseduju visok moral i patriotizam, tu im nemam sta zameriti, ali to nije dovoljno s obzirom na diverzantske zadatke koji treba da izvrsavaju u BiH.
Plasi me cinjenica da ovi mladi diverzanti odlaze za koji dan, a nemaju neophodnu vojnu opremu za izvodjenje najslozenijih borbenih radnji. Imam utisak da su manje-vise prepusteni sami sebi i da su bez dovoljno materijalne i strucne podrske. To se mora izmeniti. Insistiracu kod Efendica da im se posveti vise paznje.
Vreme do odlaska na Igman provodim najvise sa Kenanom Ramicem. On je Zelimirov vrsnjak i "saborac": Zajedno su bili sedamdesetih na odsluzenju vojnog roka na ostrvu Lastovu. Kod njega su snaha Azra i unuk Dado bili smesteni nakon odlaska iz Sarajeva, a on se, s pocetka agresije, nakon dolaska Fikreta Abdica u Rijeku i formiranja Staba za podrsku Bosni i Hercegovini, ukljucio s mnogo entuzijazma i pozrtvovanja u pomaganje domovini.
Kenan je veliki radisa i pozrtvovam mladic, koji, verovatno s razlogom, ima mnogo zamerki na rad ljudi iz BiH ovde u Hrvatskoj. Uocio je mnogo slabosti, a najveca je, kako kaze, "nema skoro nikakve saradnje na relaciji Logisticki stab Rijeka – Zagreb – Sarajevo." Ramicevo iskustvo je negativno kada je u pitanju organizacija i obuka BH dobrovoljaca u Hrvatskoj. "I jos crnje je to, sto posle obuke, koja zahteva i znatna materijalna ulaganja, po dolasku u BiH, u rodni kraj, manji broj se prijavljuje u jedinice AR BiH. Ovo im dodje kao kanal za spajanje sa porodicama, pa kad to ostvare, onda sav napor trose na njihovo izvlacenje u Hrvatsku, i dalje u Evropu. Tvrdim vam da ce se i ova grupa diverzanata rasturiti odmah po dolasku u Bosnu. Sav trud i materijalna sredstva ulozeni u njihovu obuku ce propasti!", rezignirano govori Kenan.
U "Vecernjim vijestima" Radio Zagreba cuo sam vest o smrti Vilija Branta, bivseg nemackog kancelara i dugogodisnjeg vodje Socijaldemokratske partije Nemacke. Bio je besprekoran demokrata, koji je uvecao ugled Nemaca u svetu. Istakao se u politici pomirenja sa komunistickom Istocnom Nemackom. 1971. godine dobio je Nobelovu nagradu za mir.
Kenan mi je doneo vest da je u Sarajevu u toku dana od granatiranja Doma za sirocad "Ljubica Ivezic" ubijeno troje sticenika, a 13 tesko ranjeno. Nakon prebacivanja povredjenih u bolnicu Kosevo lekari su izvrsili osam amputacija., Boze dragi, evo i daleko izvan Sarajeva sustizu me pogubne informacije o stradanju dece! Dokle tako!?
11.09.1992.
Ovih dana u Hrvatskoj i Sloveniji srecem ljude koji mi sa ponosom govore o pomoci koju su poslali u Bosnu. Jedan od njih je i Asim Perviz, cenjeni strucnjak, dugogodisnji zitelj Slovenije i jedan od direktora "Iskre". Odveo me u svoj magazin, ispunjen raznim tehnickim sredstvima, koje ovih dana treba da posalje u BiH. Pun je optimizma. Zadivljuje njegova vera u skori kraj rata. Vugdalic i ja, njegovi sagovornici, ne delimo to misljenje. Vugdalic ima mnogo informacija o prikupljanju novcanih sredstava za pomoc Bosni. Poznate su mu banke i ziro racuni u USA, Austriji, Nemackoj, pa cak i u Australiji, na koje "padaju" ti novci, ali ne zna gde stizu. Uveren je da je u pitanju sramna rabota otudjivanja pomoci, u koju je umesan i medjunarodni kriminal. Njih dvojica ogorceni su i na slovenacku vladu, koja dopusta brojnim oficirima bivse JNA, sa stanovima i porodicama u Sloveniji, da i dalje rade u JNA, i jos na komandnim duznostima u vojsci "Srpske krajine" i "Republike Srpske". "To ne cudi kad Slovenija, i u doba rata u Hrvatskoj, ali i sada, kad rat bjesni u Bosni i Hercegovini i kad su na snazi ekonomske sankcije Jugoslaviji, ostvaruje 34% svog ukupnog izvoza u Jugoslaviju", naglasava Perviz. Pitam se, onda, otkud mu toliko optimizma, kad sve ovo cuje i zna?
O ovim neveselim temama cesto raspravljam i sa prijateljem Sefketom Djapom. "Sve je to tako! Ne ide kako bi trebalo. Napokon, poslije toliko godina sluzenja drugima, sada mi, Muslimani, sami odlucujemo o svojoj sudbini. Nemamo skoro nikakva iskustva u izgradnji drzave i vlasti, u organizovanju diplomacije. Nama je pruzena prava prilika i to cemo znati dobro iskoristiti. Izetbegovic je pravi covjek, na pravom mjestu i u pravo vrijeme!", s uvjerenjem tvrdi Djapo.
"Buni me kako niste izvrsili deblokadu Sarajeva kada smo vam odavde poslali enormne kolicine vojne opreme i dvije brigade dobro opremljenih i uvjezbanih ljudi?" I jos provokativno dodaje, a osjecam i sa zaloscu: "Zasto u odbrani Sarajeva nema vise Srba?" Gledam ga i smireno mu kazem: "Znas li u kakvom okruzenju zive Srbi koji su se opredelili za Republiku Bosnu i Hercegovinu? Za one sa Pala i sire, mi smo izrodi srpskog naroda, izdajice. S druge strane, mnogi Muslimani nemaju poverenja u nas. Pitaju se, ali, bogami, neki znaju pitati i direktno, bez ustezanja: "Zasto ste ostali? Zasto niste sa "svojima"? Izjednacavaju nas sa cetnicima. Secaš li se 3. maja? Dok sam pomagao izvlacenje Predsednika iz kolone vozila JNA, cuo sam preko motorole: "Izdao je svoj narod, izdace i nas!" Kako onda mozes ocekivati masovno ukljucivanje Srba u oruzane snage? Oni verovatno misle da nigde vise ne pripadaju!" - smireno Sefketu prenosim iskustva sa terena.
Djapo mi je veoma drag, ali ocigledno da jednostrano gleda na pitanje ucesca Srba u Armiji BiH. Imam i za njega mnogobrojna pitanja, kao sto su: zasto onda ti nisi u Sarajevu da ga zajednicki branimo? Zasto nema veceg broja Srba, a u Sarajevu ih ima između 40.000 i 50.000, u vlasti, u preduzecima, u direktorskim foteljama u skolama, fakultetima, pa i za kasom u prodavnicama? Prepustam da sami Muslimani prosude zasto vecina Srba u Sarajevu zive u dvostrukom strahu – od granata i snajpera srbo-cetnika sa brda i "zalutalih" metaka u gradu. Sefkete, daleko si od stvarnosti!
12.10.1992.
Vec sam petnaest dana u Hrvatskoj, ali nikako da odem u Bosnu. Zapitkujem nervozno Efendica, on stalno ponavlja: "Ima vremena! Dogovoricu se sa Cengicem kako da te uputimo." Smisljam kako da to ubrzam. Predlazem da mi za odlazak na Igman nabave jedno terensko vozilo, koje bi potom posluzilo isturenom komandnom mestu (IKM). Moram cekati! I dok cekam, sa Kenanom posecujem bolnicu u Opatiji, u kojoj su smesteni ranjenici iz Bosne. Nosimo im hedije (tur., poklon – nap. autora), idemo od kreveta do kreveta, razgovaramo i obostrano se sokolimo. I njima i meni treba hrabrosti. Njima, naravno, vise. Ali, ne svima. Evo, Vildane, zene s plavim, krupnim ocima . Iz Dervente je, borac 103. brigade. Desna joj je noga amputirana. Muz joj je poginuo u aprilu. Otac, majka i njena sestogodisnja devojcica su u logoru. Nista o njima ne zna tri meseca. "Samo da im se ne desi najgore. Za mene nije vazno. Sta li sam ja skrivila Bogu da me ovako kazni? Vjerujem da ce mi sacuvati kcerku!", govori Vildana, bez suza u ocima. "Presahle!", pravda se. "Vi, o evi, nemate tako snazna osjecanja prema djeci, kakve imamo mi majke." Svesna je stanja u kome se nalazi.
"Jedva ekam da se vratim u jedinicu. I ovako, bez jedne noge, mogu biti korisna. Neka me rasporede u centar veza, pa ce vidjeti sta sve Vildana moze!", ponosito zakljucuje ova hrabra zena.
Postideh se pred njom kad mi nekontrolisano suza skliznu niz lice. Ispricah joj tuznu pricu porodice Bojadzi, sa sarajevskog Sedrenika. Presahle Vildanine oci zarosise. ...
Vracamo se Kenan i ja iz Lovrana. Nedeljno je posle podne. Sa radio talasa odjekuje glas reportera. Prenos neke nogometne utakmice. U vidokrugu oci su mi pune mora. Ostrvo Krk, Bakar, Rijeka, Opatija ... Normalan nedeljni dan, u normalnom svetu, a tamo, u Bosni ....?
Vinko je danas besan. "Zasto, barba Vinko?", pitam ga. Uzrok je informacija koju je cuo. "U Zagrebu je postignut dogovor Efendica, Cengica i Halila Halilbegovica sa predstavnicima jedna islamske zemlje ...." – "Koje?", presekoh mu kazivanje, "Nisu mi htjeli reci!", odbrusi Vinko, te nastavi ".... da u rat ukljuce 40.000 dobrovoljaca–mudzehedina. To treba odmah presjeci!" Nisam se slozio sa njime: "Zasto? Mislim da je to dobro! Svako ko se hoce boriti za odbranu zemlje, dobro je dosao", a priznajem, tada bas i nisam osobito mnogo znao o mudzahedinima. "Ako se to desi, eto vam vjerskog rata u Bosni! To su vjerski borci, fanatici poput japanskih kamikaza. Idu u borbu na Alahovom putu i za njega ginu. Kud ce bolja potvrda, i optuzba, dabome, da Izetbegovic hoce islamsku drzavu.?! Sjecate li se Karadziceve: "Mi, srpski narod, odredjeni smo da sprijecimo prodor islama na zapad. Dodju li mudzahedini u Bosnu, eto vam Evrope i svijeta za vrat!"
No comments:
Post a Comment