25.10.1992.
Jutros su me probudile jake sunceve zrake, uprkos gustini salona na prozorima. Sedam je sati. Pred zgradom cujem razgovor radnika koji nesto kopaju. Cuje se i potmula grmljavina iz pravca Bijele. Jutro je sveze. Obavljam jutarnju toaletu i spustam se u trpezariju, gde me ceka komandant Serif Grabovica. Slusao je jutros vesti Radio Sarajeva. U Sarajevu je u toku jako granatiranje Alipasinog polja, Mojmilovog brda, Stupa, Kobilje glave, Starog grada. Ima 20 poginulih i preko 50 ranjenih osoba. Granate ne prestaju padati ni po Bihacu, Tuzli, Mostaru, Gradaccu, Olovu.
"Gospodine pukovnice, do kada ce ovo trajati?" - pita me zabrinuto Serif, premda i sām zna, siguran sam, da na to pitanje niko ziv ne moze odgovoriti.
"Dugo, veoma dugo!" - kazem da bih iz pristojnosti nesto kazao. "Mozda, dok se u rat ne ukljuce vojne snage NATO-a. Dovoljno bi bilo da avijacija unisti vazne vojne efektive srpske vojske, pa da se uspostavi vojna ravnoteza. Danas su oni u velikoj prednosti i sa tehnikom i logistikom. Znate i sami da nama manjka i jednog i drugog."
Oko podneva, u Zejnilovom stabu mucna situacija. Sabic nije jos otisao u Prozor. Odlaganje povratka pravda prikupljanjem hrane, oruzja i municije za Stab odbrane Prozora. Ne ide kako treba ni u Jablanici. Ratno Predsednistvo odbija naredjenje da se jedinica posalje u Prozor. Konjic jos ne uspeva sprovesti naredbu o hitnom upucivanju boraca u Gornju Grabovicu. Traze kamione i gorivo za prevoz jedinice. Ljutito raspravljam sa Zejnilom o svemu. Objasnjava mi ovdasnju psihologiju ljudi, koji dobro cuvaju vlastiti prag, a nevoljno idu u borbu na teritoriji druge opstine.
"Nema koordinirane saradnje izmedju stabova i ratnih predsednistava, postoji rivalitet, a ovi prvi umnogome zavise od volje i raspolozenja predsednika ratnog predsednistva!" - pojasnjava mi Zejnil stanje na terenu.
Putem radio telefona konsultujem komandanta Halilovica. Bez dvoumljenja naredjuje: "Prisilite komandante da izvrse vase naredjenje. Ako ga ne izvrse, smenite ih i kaznite!"
Vehbija Karic trazi da u Jablanici resi sa Ratnim predsednistvom upucivanje jedinice u ispomoc Stabu Prozor. Nevoljko prihvatam, jer neka ranija iskustva kazuju da je
"jak na recima, a neefikasan u praksi." "Gospodine Karicu, ako ste se prihvatili zadatka, nemojte se vracati u Konjic dok jablanicka jedinica ne stigne do Prozora!" - naređujem Vehbiji.
Nismo ni predahnuli, kad stize kurir i donose obavest v.d. komandanta TG "Igman" Hajrudina Hasanovica. Citamo: "Obavjestavam Ratno predsjednistvo SO Trnovo, SO Hadzici i SO Hrasnica da komanda TG "Igman" i jedinice kojima komandujemo od danas nisu (vise) u mogucnosti da bezbjedno cuvaju Igman. Sa Igmana je iz opstina Novi Travnik, Visoko, Gornji Vakuf otislo oko 270 ljudi, a zbog dogadjaja u ovim opstinama i nakon (uprkos – nap. autora) svakodnevnog trazenja (od) Vrhovne komande da se na Igman upute jedinice i njihovog obecanja, to ni do danas nije ispostovano. Igman je zaobidjen i u logistickom smislu, tako da je opstanak ove komande besmislen. Na Igmanu se sukobljavaju i interesi pojedinih ljudi iz Glavnog staba, kao i susjednih opstina. U tom smislu predlazem hitan sastanak komande TG "Igman", ratnih predsjednistava Hadzica, Hrasnice, Trnova (po jedan clan), komandanata opstinskih stabova ovih opstina, predstavnika Glavog staba Vrhovne komande i komandanta TG–1."
Ovako napisana informacija nije mi u potpunosti jasna! Verujem da je situacija na Igmanu slozena i konfuzna. Slazem se da treba odrzati sastanak u navedenom sastavu, ali prethodno trebalo bi obaviti izvesne predradnje, da bi sastanak bio svrsishodan i uspesan. Komandant TG "Igman" je morao izvrsiti analizu aktuelnog stanja, istaknuti probleme, predloziti resenja kako da se prevazidju i u pismenoj formi ih priloziti uz poziv za sastanak. Tako bi delovali poticajno na pozvane da se kvalitetno pripreme i daju doprinos rjesavanju problema.
Ovo razmisljanje o sadrzaju "obavesti" Hasanovica komentarisem sa Zejnilom. Slaze se! "Znam da je stanje logistickog obezbedjenja katastrofalno. Veci deo materijalnih sredstava koje mi stigne u skladiste TG-2 u Celebice prosledim na Igman. Stanje se moze bitno promeniti ukoliko se logisticka baza u s. Krupa vise angazuje u snabdevanju jedinica u Igmanu. Inace ova baza je u nadleznosti Glavnog loistickog centra u Visokom, pa bi Glavni stab trebalo da se vise ukljuci u resavanja pitanja logistike u dolini reke Neretve i na Igmanu." - Kaze Zajnil. Za mene su ovo prve spoznaje o nacinu logisticiranja na Igmanu.
"Gospodine pukovnice" - nastavi Delalic - "Predlazem da posetite skladiste TG-2 u Celebicu i logisticku bazu u Krupi, kako bi poduzeli radnje za efikasniju logisticku podrsku jedinicama na Igman."
Mislim da je neodgovorno je od Hasanovica da daje ocene "o sukobljavanju interesa pojedinih ljudi iz Glavnog staba, kao i susednih opstina", ako to ne moze potkrepiti imenima inkrimisanih i dokazima kortistoljublja.
U skladistu TG –2 u Celebicu prvi dojam je bio povoljan. Intendantska oprema, orudja i municija su u savrsenom redu. Bio sam prijatno iznenadjen, cak obradovan. Ali, zakratko. Brzo je radosti nestalo kada sam shvatio da ukupne kolicine uskladistenih tehnicko–materijalnih sredstava nisu dovoljne ni za opremanje jednog pesadijskog bataljona, a ovih dana planiramo formiranje tri brigade od Dreznice do Igmana!? Raspolozenje mi se nije povratilo ni kad me Zejnil pokusao utesiti tvdnjom da ovih dana stize "nesto naoruzanja i opreme, tako su, bar, obecali!"
"Pokisao" od onog sto vidim, pitam rezignirano: "Vidim da u magazinu ima jedan MB 120 mm. Zasto ga ne date nekoj jedinici?"
"Ne vrijedi, nemamo granata! Bolje je da bude zasticen u objektu, dok ne stigne za njega municija." - odgovora Zejnil bezvoljno.
"Odnosi li se to i na ona dva ZIS-a?"
"Jeste! Isto je, pukovnice, i sa ovih pedeset automata, "dobosara" ruskog porijekla iz Drugog svjetskog rata. Jos prije dva mjeseca sam dogovarao sa ljudima iz fabrike municije "Igman", da nam isporuce za njih municiju. ali ni do danas nema nista."
"Sta je sa kombinezonima za tenkiste i dzemperima?"- raspitujem dalje. Zejnil uzima jedan kombinezon sa police, razmotava ga i pokazuje:
"Vidite kako su to male velicine. Nasim Bosancima su potrebne duple. Dogovorio sam se sa MZ Spiljani i Klis da ih preuzmu i podijele stanovnistvu. A ovi su dzemperi prljavi, treba ih oprati. Kazu da se nabavljeni iz zaliha vojske Istocne Njemacke!?"
"Sta je sa hurmama i datulama? Puni su ih kartoni. Sta one cekaju ovde? Na terenu, po jedinicama i komandama, ovih dana, svuda su me nudili sa njima, svezim, cak i s cajem spravljenim od njih."
"Magacini jedinica su ih prepuni. A vojnici ne pokazuju veliku zelju za njima. Kad glad ovlada, doci ce njihovo vrijeme. Bice dragocjene!"
"Utesno, nema sta!", sam sebe umirujem. A Zejnil vidi moju muku pa ce:
"Bice bolje, pukovnice!"
"Ako Bog dă, Zejnile!", odgovaram mahinalno, nesvesno oponasajući trpljivi bosanski narod koji veru u bolje njome potvrdjuje.
U Logistickom centru u selu Krupi nailazim na veliku zivost. Iz skladista iznose sanduke, kutije, vrece razlicitih oblika i velicina, sto recito pokazuje da se radi o pesadijskoj municiji, granatama, hrani, uniformama i inzenjerskom alatu. Srce mi zaigralo od dragosti! Komandant logisticke baze naziva nam "selam" i nudi kahvu i hurme. Buni se nesto u meni. Valjda, vojnicka oficijelnost. Zvanicni pozdrav u Armiji RBiH je "zdravo", i tako treba da bude! O tome smo raspravljali svojevremeno u Stabu i, secam se, Bilajac je bio najgrlatiji u zagovaranju pozdrava "selam alejkum!" Nije proslo, ali su se, vremenom, u jedinicama udomacili i ti muslimanski pozdravi.
Tako, secam se, jednom prilikom, pocetkom septembra, obilazio sam polozaj na Trgu heroja u Sarajevu. Rov naspram "Zeljinog" stadiona, vojnici prate kroz puskarnicu pokrete agresorskih vojnika oko stadiona, a ja, pognut, idem od jednog do drugog i pozdravljam se sa svakim. Nekom kazem "Zdravo!", drugom "Dobro vece!", a onda, nesvesno, jednom cu "Selam alejkum!" Vojnik me upitno pogleda, pa ce k’o iz puzke: "Zdravo, ja sam Slavko!" Glasan smeh se razlegao rovovima, a "otamo" nam opalise dva-tri hica, tek toliko da nas malo smire, da nam "oduzmu" smeh!
Idem u inspekciju prvog skladista. Hrana. Nasmejao sam se pred prizorom kojeg sam ugledao. Celo "brdo" sanduka hurmi!? Ono u Celebicu je sitnica.
"A, sta cemo, gospodine pukovnice, kad nam prijatelji ne salju drugu hranu?!" - kao pravdajuci se govori "logisticar". - "Kolicine hrane s kojima trenutno raspolazemo dovoljne su da podmire 15-dnevne potrebe jedinica na Igmanu, oko Sarajeva i u Gorazdu. Nas centar u Visokom je poduzeo veliku akciju prikupljanja hrane, ali mi ovdje vec sada nemamo mesa, ni mesnih preradjevina. Sutimo o tome. To moze negativno uticati na borbeni moral boraca. Mnogo je izbjeglica iz doline Drine proslo kroz kasarnu i njih je trebalo nahraniti. To nam je gotovo sasvim ispraznilo skladiste hrane.
"Robu koju nam dopreme iz centra u Visokom dijelimo, na osnovu razreza nacelnika logistike ARBiH iz Sarajeva jedinicama odmah, ili najdalje za dva, tri dana!" - objasnjava komandant baze i nastavlja:
"Skladista su svakodnevno pod artiljerijsko-raketnim granatiranjem sa polozaja cetnicke vojske u Hadzicima. Nije samo to problem. Cesto nemamo struje. Nemamo tehnickih sredstava za remont motornih vozila, ni druge tehnike. Vi iz Glavnog staba morate pomoci. Ovako dalje na moze!", - kategorican je komandant.
"Zejnile"- pitam samoironicno - "nismo li dosli zatraziti pomoc za bolju logisticku podrsku jedinicama na Igmanu, Konjicu i Jablanici!?" U Sarajevu mi se cinilo da je jedini problem – kako uneti hranu i robu u grad? A vidi sad ovo!?"
Pred kraj dana, razgovaram sa Karicem o njegovoj misiji u Jablanici. Put u Jablanicu i napor da resi problem bili su uzaludni. Nije uspeo ubediti ni ratno Predsjednistvo Jablanice, ni komandanta Zerema da formira jedinicu i hitno upiti put Prozora. Sada nema izbora, moramo Halilovicu predloziti, shodno njegovoj direktivi, smenu komandanta i njegovo kaznjavanje. Karic nije za kaznjavanje, Delalic je neodredjen. Ja jesam! Nema Armije bez discipline, narocito u ovako dramaticnim okolnostima!
"Ne pokazemo li sada odlucnost, napravimo li sad presedan, nikada vise necemo biti u stanju suzbiti samovolju i neposlusnost podredjenih staresina!" - argumentiram cvrsto svoj stav. - "Odbijanje poslusnosti je krivicno delo, ljudi!"
Karicu i Delalicu saopstavam da treba za komandanta Opstinskog staba postaviti Safeta Idrizovica. Znam ga sa kraja osamdesetih, kada je bio komandant u Jablanici: "Dobar je, pouzdan i odgovoran rezervni oficir!" - informisem ovu dvojicu. Halilovic je saglasan. - "Sta sa Zeremom?" - pitam komandanta. - "Sami odlucite sta cete s njim!" - Komandant nam stavlja u ruku vruc krompir!
To je stari Seferov manir, vidjen nedavno i u slucaju Juke Prazine. Mislim da komandant mora pokazati vise energicnosti i odlucnosti. Ovako oportunisticko ponasanje krnji njegov autoritet, a onda i sistem rukovodjenja i subordinacije, bez kojeg nema odlucne Armije.
U kasne nocne sate Delalic, Karic i ja dogovaramo zajednicki odlazak u Jablanicu za dva-tri dana, da razgovoramo sa uzim delom Opstinskog staba odbrane i predsednikom Ratnog predsednistva i izvrsimo smenu komandanta. Smenu ce potpisati komandant Glavnog staba, s obrazlozenjem – neizvrsavanje naredjenja! Idem na spavanje. Sutra me ceka put na Igman.
26.10. 1992.
U hotelu "Igman" odrzava se sastanak vojnog i civilnog rukovodstva od Ivan-sedla preko Igmana do Hrasnice. Hotel se koristi kao komandno mesto TG-a i kao konaciste za vladine funkcionere i vojna lica iz Armije koji izlaze iz Sarajeva ili se, pak, vracaju u Sarajevo.
Komandant Hasanovic upoznaje prisutne sa "licnom kartom" Igmana. "Komanda je formirana tek prije desetak dana, ali i pored velikih napora i ulozenog truda jos nije profunkcionirala.. Na Igmanu su stacionirane jedinice koje imaju razlicite formacijske sastave, veoma razlicito su opremljene oruzjem, municijom i vojnom opremom. Neovisne su u komandovanju ili, bolje reci, vlada samovolja u komandovanju i borbenoj upotrebi jedinice, i veoma, veoma su razlicite po borbenoj disciplini. Svaka jedinica je "drzava za sebe!" - Hasanovic plasticno prikazuje haoticno stanje na Igmanu.
"Ako nam se ovih dana ne osigura gorivo, ugalj ili nafta za kotlovnicu, so za posipanje zamrznute ceste na planini, ako se doturi hrane samo za 15 dana, sticu se svi uslovi za pad Igmana u cetnicke ruke. Stab za to ne moze snositi odgovornost!" - dramatizuje Hajro. "Nemojte ocekivati nikakav uspjeh u borbi, ako se ne ostvari saradnja i ne pruzi puna pomoc ovdje prisutnih komandanata i predsjednika ratnih predsjednistva. Ako mislite da sam nepodoban za saradnju i nesposoban da komandujem na Igmanu, molim vas, slobodno odredite drugog covjeka" - deprimirano zakljuci komandant Hasanovic.
Edib Saric, nacelnik staba, potkrepljuje podatke. Posebno govori o operaciji "Jug-92" u leto ove godine, koja je imala za cilj deblokadu Sarajeva! Pojacava mi se paznja, jer o ovoj operaciji nisam bas nista znao.
"Operacija nije uspjela, a niko nije odgovarao zbog toga!" Saric insistira na pismenom izvestaju, da bi se videlo zbog cega je operacija propala i ima li razloga za utvrdjivanje krivice onih koji su rukovodili "Jugom–92". Da li to Saric cilja sada na nekog za prosle grehe, ne znam, ali nisam siguran da ovo koristi trenutku i ambicijama pripreme za novi pokusaj deblokade?
"Sa ovakvim naoruzanjem, sa sadasnjim komandnim sastavom i ljudstvom, nismo u stanju izvoditi napadna djejstva. Gospodine pukovnice, na Igmanu nas ima sada oko 800, a front kojeg branimo iznosi 62 km. Vidite da su vojnici u farmericama. 30% nema cizme na nogama. 60% vojnika je u ljetnim odijelima, a snijeg je, vidite, na Bjelasnici. Nema nikakve obuke!" - zakljucio je svoj govor ostro, ne dosecajući se da njegova funkcija nacelnika staba podrazumeva odgovornost za planiranje, organizovanje i izvodjenje obuke?
Aziz Fiso uvodi nov pristup u diskusiju, kvalitetno razlicit od nacina diskusije oficira, profesionalaca.
"Gospodine pukovnice, gospodo starjesine, ovdje ne treba kukati, vec treba traziti odgovore i rjesenja za probleme koji su nam dobro poznati. Kako rijesiti nedostatak vojnika i materijalnih sredstava za mene je pitanje svih pitanja. Sve je manje vojnika u jedinicama. Cak je oko 1.000 vojno sposobnih Hadzicana izvan jedinice. Jedan dio zbog premorenosti bjezi iz jedinice, a vecina izbjeglica iz Istocne Bosne samo prodju Igman, a ne zadrzavaju se. Medjutim, veliki, gotovo nerjesiv problem predstavljaju izbjeglice koje ostaju na prostoru opstine. Njima treba obezbijediti smjestaj, hranu, lijecenje i ne znam sta sve ne treba uraditi za 2.000 izbeglica u Pazaricu."
Predsednik Ratnog predsednistva Opstine Hadzici Mustafa Dzelalovic izrazava zadovoljstvo sto su "napokon, a bilo je krajnje vrijeme, izasle starjesine iz Sarajeva kako bi direktno rukovodile deblokadom Sarajeva." A onda je, zucno i usplahireno, nastavio kako se cudi da nikome nije na um palo da izvrsi napad na Tehnicki remontni zavod u Hadzicima, gde se nalaze razne masine, tenkovi i transporteri na remontu, vrednosti preko 22 miliona dolara!
- Uradimo nesto. Deblokirajmo Sarajevo preko Hadzica, zaplijenimo tehniku, pa vas uvjeravam da ce za dva mjeseca prestati rat!" - govori Dzelalovic. "Za ova cetiri ratna mjeseca 140 ljudi je poginulo, ranjeno ih je oko 800. U logoru u Hadzicima ima oko 200 Muslimana, dok ih je 1.000 izbjeglo."
U zakljucku, na srecu, kaze i nesto svrsishodnije:"Doturicemo na Igman gorivo i hranu jedinicama!"
Nacelnik staba iz Trnova, major Hamzic, referise: "To sto smo oslobodili Trnovo nas je veliki uspjeh, i do sada, na ovom dijelu ratista, nije ga bilo tolikog. Ali, pad Kijeva, koji je strategijski vazan, ugrozio je odbranu Rogoja i Trnova. Trnovo smo oslobodili vlastitim snagama, uz neznatnu pomoc susjednih jedinica i tako imali pod kontrolom oko 95% nase opstine. Padom Kijeva nasa teritorija je svedena na 75% nama pripadajuce opstine. Poginulo je 56 vojnika, a imamo 226 ranjenih, i to najveci broj u borbama za Trnovo. Gospodo, ako ne oslobodimo Kijevo i ne ojacamo odbranu Trnova, moze se dogoditi da za nekoliko dana izgubimo Trnovo, kojeg cetnici granatiraju vec sedmi dan zaredom."
Ovo izlaganje me istinski zabrinulo. Poznato je iz istorije mnogih ratovanja na ovim prostorima kakav je strategijski znacaj prevoja Rogoj. U jednoj njegovoj krivini, koju i danas zovu "generalska", doslo je, jula 1914. godine, do prevrtanja vojnog automobila i pogibije nekog austrougarskog generala. I njihova vojska se kretala tim terenom.
Hamzic trazi da insistiramo u Predsjednistvu RBiH da hitno donese uredbe sa zakonskom snagom, koje sankcionisu pljacku, samovoljno udaljavanje iz jedinica, dezerterstvo, profiterstvo i dr. Hajrudin Fazlic, komandant Staba odbrane Hrasnice, bio je veoma konkretan: "Dok borci provode dane i noci na linijama, sada vec pri niskim temperaturama, dotle civilni funkcioneri setkaju po Hrasnici u novim vindjakama sto stite i od kise i od hladnoce. Upozoravam vas da vojska to nece dalje tolerisati."
Komandant 4. brigade Fikret Prevljak, covek o kome sa svih strana stizu samo pohvale, a uz to pleni svojom snaznom pojavom i govorom, optuzuje komandante Visokog, Tuzle i Zenice: "Dogovorio sam da na Igman posalju po jedan bataljon koji su trebalo da ucestvuju u borbama na Igmanu i u Kijevu (Ne navodi o kojim se komandama i jedinicama radi!). Po narodnoj "obecanje, ludom radovanje", ni jedinica, ni naoruzanja, ni municije! Gdje je municija iz Konjica? Govori se da je HVO uzeo 3 miliona metaka, a nije ucestvovao u borbi za Sarajevo. Svaka jedinica nesto samostalno planira, reklo bi se za svoj racun, i onda nije cudo sto smo izgubili Kijevo, a moze se desiti da izgubimo i Trnovo. Ako budemo odugovlacili sa planiranjem borbenih djejstava bice jos vise problema, a zima je na pragu. Imam oko 150 poginulih i preko 800 ranjenih, a najveci razlog tome je brzopleto srljanje u napad, bez planiranja i solidnih priprema akcije."
U diskusiju se ukjljuci kontroverzni Juka Prazina, komandant brigade specijalne namene Glavnog armijskog staba. Trazio je strogo zavodjenje reda i discipline na Igmanu. Nudi da se taj odgovorni zadatak stavi u nadleznost njegove jedinice (sic!), koja broji oko 50 ljudi!? Upozorava na skori i dugotrajni snezni period i velike nanose na jedinoj planinskoj komunikaciji izmedju Hrasnice i Pazarica. Trazi da se njemu preda celokupan masinski park za ciscenje snega i da ce njegova jedinica osigurati nesmetanu cirkulaciju saobracaja. Trazi i dozvolu da organizuje kontrolne punktove i patrole na Igmanu, koji ce regulisati sve pokrete vojnih i civilnih kolona i pojedinaca. "Da nije za macka prevelika govedja glava?" - mislim o Jukinim predlozima.
Posle Juke Prazine prisutnima se obraca Vehbija Karic : "Uvazavamo vas, Igmance, kao prave borce! Bio sam uvjeren da je na Igmanu vise od 2.000 dobro naoruzanih boraca. Ljetos smo u Sarajevu baratali sa brojem od 7–10 hiljada vojnika sa potpunom ratnom opremom. A, sada saznajem da se radi o sasvim drugacijoj slici." Posle krace stanke, nastavlja:
"Treba formirati istureno komandno mjesto na Igmanu i sto prije otpoceti pripreme za deblokadu grada. Deblokadu moramo izvesti prije 20. novembra, prije nego sto stignu "pustinjski pacovi" iz Evrope. To ce imati efekat velikog vala, kao kad pukne vodena brana. Imamo dovoljno hrabrosti, zelja i pameti da zajednicki ostvarimo tako zeljenu deblokadu. To gradjani Sarajeva ocekuju i zasluzuju. Moramo prezivjeti, a da ne dozvolimo istrebljenje naseg muslimanskog naroda. Sa opcijom da pogine i 3.000 boraca, moramo odraditi oslobodjenje Sarajeva!" - govori nadahnuto Karic. "Moramo preduzeti mjere da se na Igmanu nadje sa strane, iz Zenice, Tuzle i drugdje, vise ljudstva od sadasnjeg broja. Pjesadija nece krenuti ni metra, dok artiljerija ne odradi svoj posao!" Tim recima Karic zavrsava govor i dobiva solidan aplauz za nadahnute rijeci.
Za Karica imam nekoliko pitanja za nas kasniji medjusobni razgovor, ne zelim kvariti tok njegovog izlaganja. Nisam shvatio ko su mu "pustinjski pacovi" i zasto su povezani sa vremenskim rokom, 20. novembrom? Zasto istice samo jedan narod u svom izlaganju? Koja je to i gde se nalazi artiljerija koja "ce "omeksati" prolaz nasoj pesadiji pri proboju obruca oko Sarajeva?
U kratkom predahu, iza "cigaret" pauze konceptiram obracanje komandantima i predstavnicima ratnih predsednistava. Moram izbeci patetiku, i ocena stanja mora biti objektivna, kriticna, ali i podsticajna da se prevazidju problemi. "Na ljutu ranu, stavi ljutu travu!" , kaze narodna mudrost. Stoga sam sastanak nastavio sledecim recima:
"Stanje je gotovo panicno! Da bi se stanje poboljsalo, treba prvo i odmah pristupiti usavrsavanju rukovodjenja i komandovanja. Sto pre formirati brigade i sve jedinice staviti pod jedinstvenu komandu. Od Igmana do Mostara i do Gorazda komandovace se sa Isturenog komandnog mesta (IKM). Zahtevam da se poostri borbena gotovost i vojna disciplina u komandama, stabovima i jedinicama. Vi iz civilne vlasti snosite odgovornost za logisticko obezbedjenje vasih komandi i jedinica. Neka svako radi svoj posao – vojska vodi borbu, a vlast je materijalno podrzava. Ako tako ne bude, nema ni odbrane Bosne i Hercegovine. Ko do sada tako nije radio, od veceras mora poceti pripreme za zivot i borbu u zimskim uslovima. I, malo je falilo da propustim, redovna obuka komandi i jedinica je medju najprioritetnijim zadacima staresina. Mnogi dosadasnji neuspesi i brojni i nepotrebni gubici u ljudstvu su izravna posledica slabe obucenosti komandirskog i komandnog kadra. Dolaskom staresina s vrhunskim vojno-strucnim znanjima iz Sarajeva, sasvim sam siguran, popravice se kvalitetno ukupno stanje na Igmanu."
Zavrsih tiradu i duboko izdahnuh, kao da mi je pao "kamen sa srca"! Gledam prisutne i primecujem gestove odobravanja. Svestan sam da su pristojno saslusali sto sam rekao, ali koliko smo svi zejedno spremni da ucinimo kvalitetne promene u daljoj borbi za Igman i Sarajevo nemam cvrstog odgovora. Ipak, siguran sam da ce se stanje bitno promeniti izlaskom komandanta Halilovica sa delom Glavnog staba na Igman.
Posle sastanka razgovor sa sinom Vladimirom doprineo je da se opustim za trenutak posle napornog dana. Centar veza me uspeo spojiti sa njime i od tamo se cuo njegov radostan glas: "Hej, Rista, sto se ne javljas? Mama je i dalje u bolnici, brine za tebe! Hajde, sidji u grad, pojavi se. Ovdje svasta pricaju o tebi. "Pobjegao!", te, "Otisao cetnicima!", i druge stupidarije." Nikako da dodjem do reci, da saznam kako je, kako zivi i ratuje, ide li Zelimirovo lecenje nabolje, cuje li Vesnu i Gregora? ..... Sve mi odjednom izmace kad ga cuh: "Hajde, vozdra! Sad znam da si ziv i zdrav i drugo me ne interesuje. Cao!" – prekinu vezu Vladimir. a ja ostah sa pitanjem - jesu li i druga deca ovakva prema svojim ocevima, kao sto je moj Vladimir meni?
No comments:
Post a Comment