DIVJAKOV RATNI DNEVNIK nista od povratka u Sarajevo..

13.10.1992.
Konacno sam sreo Hasana Cengica i nakratko razgovarao u novim prostorijama vojne misije R BiH u Zagrebu. To je velelepno zdanje, moderno opremljeno i sa sijaset najmodernijih tehnickih aparata i telekomunikacijskih instrumenata. Urucio sam mu cenovnik naoruzanja, municije i vojne opreme, koje sam doneo iz Rijeke, koje vojska Slovenije i Hrvatske nude BH Amiji za otkup. "Ja sam spreman ovog momenta odmah uplatiti 500.000 DM za bilo koju stavku sa tog spiska!", nadmeno rece Cengic. Upoznao sam ga sa misljenjem i primedbama mnogih dobronamernih prijatelja BiH o urucenoj pomoci u novcu i vojnoj opremi, a da se ne zna gde je to zavrsilo. Cengic lakonski odgovori: "Bice bolje, ako dragi Allah dâ!"

Na predlog da mi se dodeli terensko vozilo za put u Bosnu i Hercegovinu, kratko je odgovorio: "Vidjecemo!" U njegovom odnosu se jasno zapazalo da u meni ne gleda visoko pozicioniranog oficira oruzanih snaga RBiH, niti mu je cinjenica da sam pomocnik komandanta Armije BiH bila vazna. Bio je to uctiv, korektan, ali hladan odnos, lisen poverenja i prisnosti. Toliko razlicit od ljudi s kojim sam tih dana radio i druzio se!

Kemi Karisiku sam preneo zapazanja o Cengicevom odnosu prema meni. Nemocno je uzvratio: "Ovdje on vodi glavnu rijec! Nas, vojnike, ne konsultuje. Tako ti je to!"

15.10.1992.
Strpljenju je kraj! Moram da idem. Kako Efendic nije obezbedio direktni prevoz do Igmana, dogovorili smo se da otputujem iz Rijeke redovnom brodskom linijom u Split. "U tamosnjem logistickom centru je Soko, moja veza On ce ti osigurati put u Mostar i obilazak jedinica kojima komanduje Arif Pasalic. Dalje, do Igmana, nece biti problema!", uverevao me Hasan Efendic. Ni sam ne znam da li je zaista bio uveren u to da "nece biti problema"!

U 18,00 sati otisnuo se brod od rijeckog mola put juga. Ispracaju me Damir, Azra, Vinko i Kenan! Odlazim, a srce mi ostaje sa ovim divnim ljudima. Dado me ponovo prigrlio svom ljubavlju unuka. Svih prethodnih dana, u mom slobodnom vremenu, igrali smo se do iznemoglosti. Takmicili se u trcanju i skakanju, kao sto sam to nekad cinio sa njegovim tatom Zelimirom. Ljutio se kada sam ga pobedjivao, i radovao se kad sam mu dozvoljavao da me pobedi. Sada stoji na obali, sakrio se iza majke, proviruje, a oci mu pune suza. Kao i dedove. Siguran sam sada, vise me nikada nece zaboraviti.

Putovao sam kao "slepi putnik", skrovito. Nisam hteo da mi se ponovi ruzno iskustvo s putovanja autobusom iz Rijeke u Zagreb. Mimikrija mi ipak nije uspela do kraja. Prepoznao me novinar "Globusa", kojem sam dao intervju pre par dana u Zagrebu. "Ne morate se niceg plasiti. Tu smo mi!", govori mi, a ni sam ne znam je li primetio moju bojazan ili to govori tek tako, iz pristojnosti.

16.10.1992.
Soko me docekao na splitskoj rivi, oko 06,00 sati. Prohladno jutro, a jeza me prozima zbog neizvesnosti pred kojom se nalazim. Odvodi me u Hotel "Jadran" "Osoblje hotela je upoznato ko ste i odgovorno je za Vasu sigurnost!", kaze Soko, valjda uocavajuci moj strah. A borio sam se sa sobom da ga kontrolisem. " Gospodine pukovnice, nemate se cega plasiti. Vasa sigurnost je garantovana od strane HV. Odmorite se, ujutro po Vas dolazi vozac koji ce Vas odvesti do Mostara, gde Vas ceka Pasalic!"

Pasalic se u zoru javlja iz Mostara: "Nije Vam sigurno da putujete kroz Mostar. Sigurniji vam je put uz Blidinje jezero!" A, radovao sam se susretu sa Mostarom i Pasalicem.

17.10.1992.
Rani jutarnji sati u Splitu. Pred hotelom me ceka "mercedes" sa nemackim saobracajnim tablicama i vozac, Tomba (konspirativno ime – prim. autora), onizak covek sa muskulaturom "poluteskasa". Pozdravljamo se i odmah krecemo.

"Do sada sam proveo desetak puta ljude i nikad nije bilo problema. Nemate razloga da brinete!", kaze mi, sluteci, valjda, da me muci neizvesnost puta. Putovacu kroz puste i meni nepoznate predele, sa potpuno nepoznatim covekom, u teska ratna vremena. Funkcija u oruzanim snagama RBiH koju obavljam pogorsava moj trenutni polozaj. U politickom i vojnom metezu, koji u Bosni i Hercegovini postaje svakim danom sve veci, vise i ne znam ko ima vise htenja i interesa da me uhapsi, zatvori, likvidira.

Upozoravam Tombu da vozi oprezno i postuje saobracajne znakove, kako ne bi riskirali susret bliske vrste sa hrvatskom policijom. Ne treba izazivati sudbinu. Idemo putnim pravcem Klis–Trilj–CistaProva–Imotski. Osam kilometara posle Imotskog stizemo na granicni prelaz prema Republici Bosni i Hercegovini. Prvi put prelazim kopnenu granicu svoje domovine i osecam kako mi raste samopouzdanje. Iako je dug i opasan put jos pred nama, lakse disem.

"Imate sta prijaviti za carinu?", pita covek u nekoj cudnom odelu, ali sa grbom sa ljiljanima na levoj strani sakoa. Sedim na zadnjem sedistu vozila, ne mesam se u razgovor Tombe i carinika, cekam ishod. Carinik se saginje prema meni, drzi u ruci moj pasos, pa mi se obraca:

"A, to ste vi! Sjecam vas se kad ste na tenku razgovarali sa nasim Predsjednikom." "Bas na tenku!", mislim podsmesljivo, ali ne protivrecim. Dakle, nema problema, moze se dalje! Krecemo, a Tomba komentarise: "Svaki put me ovdje propisno pregledaju, od krova do tocka. Vidi sada! Sigurno su zbog vas ovako tolerantni." Ako je tako, dobro je. Do Igmana cu stici ziv i zdrav.

Napuatamo asfalt i teakim makadamskim putem vozimo se kroz nepoznata sela Tribistovo, Vrpolje, Potklecani. Mimolazimo grupe dokonih ljudi, seljana, koji sa zanimanjem prate prolazak vozila sa stranom registracijom. Tomba ih u prolazu pozdravlja, ja se nesvesno jos dublje zavlacim u svoje sediste. Pustare izmedju sela me plase. Idealna su mesta za drumske razbojnike, za pljacke i ubistva. Da bih proverio svoje misljenje pitam Tombu sta on o tome misli. "Istina, cesto se desava da na ovom putu zaustave cak i kolone vozila i prosto im otmu robu. Pretovare je na drugo vozilo i adio! Nismo mi, valjda, takve lude srece da nas "stopiraju’!", odgovara mi Tomba nimalo spokojno. Eto ti mog proveravanja! Imamo u kolima pistolj. Tomba ga sakrio pod svoje sediste, ali sto je on prema naoruzanju bandi? Igracka!

Vozimo se ivicom Blidinjeg jezera. Pre pet godina sam bas ovde, kao komandant TO okruga Mostar, organizovao kondicioni mars i grupno zanimanje sa komandantima opstinskih stabova TO Mostara, Posusja, Listice, Prozora i Jablanice. Lednicko-erozivno Blidinjsko jezero tada me ocaralo lepotom, kao i sada. Uprkos strahovanjima svake vrste koja me prate na ovom putovanju. Desnu mu stranu uokviruju, listopadne i cetinarske sume. Nad jezerom se uzdizu sneznici, malo ispod visokog nebeskog plavetnila.

Trzaj volanom me prenuo iz sanjarenja. Tomba je naglim skretanjem vozila udesno u jednoj okuki izbegao sudar sa ogromnim "tridesettoncem" sa prikolicom. Vozaci se psuju obostrano. Nakratko. "Idu po robu do naseg logistickog centra u Split", objasnjava Tomba i u znak pomirenja se oglasava pozdravom sirene.

Pred raskrizjem za sela Sovice i Doljane ugledah iz daljine grupu naoruzanih vojnika. "Lezite i pravite se da spavate. Ja cu srediti ako zatreba", upozorava me Tomba. Cutke ga poslusah. Sta sam, uostalom i mogao drugo uraditi? Vozilo se zaustavlja, a Tomba im se obratio nemacki. Nisam razumeo o cemu pricaju, pa posto se zaustavljanje oduzilo desetak minuta, strah se ponovo pojavio u meni: "Sta ako me mora predati?" Nisam otvarao oci, samo sam slusao razgovor i – strepeo! Pokazalo se - bez razloga. Tomba je pokrenuo motor, pozdravio vojnike i krenuo. Kad smo malo odmakli, veselo se oglasio:

"Proslo je! Tri steke "Marlbora" i Bog te veselio! Ono je vojna policija HVO. Jedva smo se nekako sporazumijevali. Sva trojica natucaju njemacki, pa sam ih uspio "smantrati" i izbjeci kontrolu vozila. Pokazao sam im moj njemacki pasos", govori Tomba samozadovoljno. Put za Jablanicu nam je bio otvoren.

Komandanta Opstinskog staba oruzanih snaga Jablanice Salku Zerema zaticem u Komandi smestenoj u Spomen-muzeju "Bitka na Neretvi". Znam ga iz vremena kada je bio pomocnik komandanta za moral u vazduhoplovnoj bazi JNA Ortijes i Jasenice u Mostaru. Srdacno se pozdravljamo. Za njega mi je Kenan tvrdio u Rijeci da je veoma pogodan za saradnju. Medjutim, nije podrzan od lokalnih vlasti i mocnika, jer nije rodjen u Jablanici, a uz to je oficir bivse JNA!? "Stvarni autoritet u Jablanici je, zapravo, osoba pod nadimkom Bozo, koji ima, kazu, veliki uticaj na komandanta Salku" – pricao mi je Kenan.

Zerem mi predlaze da se malo osvezim i predahnem posle napornog puta i da onda odemo na rucak u restoran "Lendavu", uz magistralni put Sarajevo–Mostar.

Tako i ucinismo. Uz bogatu trpezu, penusavo pivo, bucan razgovor u hladovini vrba, vreme je lako i brzo promicalo. Divota, a desetak kilometara nize, na jugoistoku od grada, borci jablanickog odreda zilavo brane prilaze gradu. Mi se zaboravili. Izmedju zalogaja, Salko me informise: "Nemamo naoruzanja, municije, hrane ...." Stade mi kost u grlu. Pred nama "svedski sto", a dole borci gladuju. Prava pravcata demagogija! Prisedose mi zalogaji. Hocu da platim svoj deo racuna, Zerem ne dopusta. "Placa opstina. Takav je dogovor." I ne dade! Meni nista ne preosta nego da ga upozorim da nije dobra ova rabota, i da se oficirski i vojnicki sastav mora hraniti zajednicki, na "vojnom kazanu". I gosti s njima, naravno. "Sa vojnicima na prve borbene linije, u red za rucak, u zajednicke prostorije za spavanje. To mora da bude geslo oficira ARBiH." – kažem Zeremu.

Oko 18,00 sati poruka iz Konjica. Zove Zejnil Delalic i porucuje da hitno dodjem u Konjic, jer se "dogodio problem u ijem rjesavanju treba da u estvujete kao predstavnik Glavnog staba OS".

Halilovic mi je pre mog polaska u Ameriku dao instrukciju: "Pri povratku u BiH u Konjicu kontaktiraj Delalica Zejnila. On je sposoban komandant TG-2. On je alfa i omega u dolini Neretve. Treba da ti obezbijedi smjestaj i put na Igman. Ti treba da pomognes u formiranju brigade od Igmana do Konjica i Jablanice. Zejnil ce ti biti desna ruka."

O njemu mi je Kenan rekao: "Delalic je uspjesan biznismen, koji radi i zivi u Austriji vec 20 godina. Od aprila je u Konjicu. Prica se da je ulozio vise od 250.000 DM licnih sredstava u nabavku oruzja i municije za Armiju BiH. Svoj stambeni objekt i salon za zabavu kod benzinske stanice dao je na upotrebu oruzanim snagama, a u direktnoj je vezi sa Predsjednikom i Halilovicem. Djeluje prepotentno i narcisoidno, ali je cinjenica da je najvise ucinio za odbranu Konjica. Neki ga hvale, drugi ga kude, ali i jedni i drugi pretjeruju", tvrdi "dobro" informisani Kenan.

Trebalo je svega dvadesetak minuta da stignem u Konjic. Evo me u sobi koja, premda odise strogom privatnoscu, s lovackim trofejima po zidovima, knjigama na policama, kucnim barom i medvedjom kozom na podu, je radni kabinet komandanta takticke grupe (TG) Delalica. Vidi se da je vlasnik ovoga prostora covek s parama, ali i prostor uredjen sa ukusom.

U susret mi polazi covek cetrdesetih godina, moje visine, ali izrazitije korpulentnosti, svetlog, nasmejanog lica i raportira: "Gospodine pukovnice, nalazite se u komandi TG–2, u toku smo rasprave u vezi sa incidentom koji je izazvao Juka Prazina. Dobro dosli!" Cvrsti muski pozdrav i odsecno raportiranje ostavljaju dobar utisak. Upoznajem prisutne na sastanku: Dragana Andrica, Esada Ramica, Mirsada Catica, Ediba Sarica. Sa Draganom se izljubih, znamo se deset godina. Ostale vidim prvi put.

"Pozvao sam vas da se dogovorimo sta cemo sa Jukom. Prosao je prije dva dana sa dva vozila kroz Konjic, otisao na Igman i na komandnom mjestu TG–2 fizicki maltretirao clanove Staba. Izvijestio sam Sefera. Naredio mi je da ga privedem, da utvrdim njegovu krivicu i pritvorim, dok ne odlucimo o daljnjem postupku prema njemu. Pozvao sam ljudstvo sa Igmana da ih suocim s Jukom". Tako je Zejnil s kratkim naznakama opisao situaciju. U tom momentu stize Juka i insistira da usje sa naoruzanim pratiocima.

"Niko ne moze uci u objekat osim Juke. Ovdje ja komandujem!", ostro i glasno kaze Zejnil. Vidi se ko je gazda! Tako i bi. Udje sam Juka, a Zejnil mu u ruke tutnu list papira. Nasta tajac i iscekivanje.

"Sta je ovo, pukovnice?", obraca mi se Juka i pruaa papir. "Kako se to ponasate prema meni? Ja sam clan Glavnog staba oruzanih snaga! Sta mi ovo uradiste?" - ljutito i nervozno protestvuje Juka, dok gleda prema meni.
"Ne znam o xemu se radi, Juka. Tek sam doaao i ja sa ovim nemam nista!", odgovaram.

Citam i vidim da je to Halilovicevo naredjenje da se Juka Prazina pritvori u zatvor Celebici, utvrdi odgovornost za incident sto ga je izazvao na Igmanu i predloze mere za sankcionisanje njegovog neprimerenog ponasanja. Juka ne miruje, vec stalno upada u rec govornicima, povisuje glas, preti: "Znate li vi ko sam ja?"

Delalicu dozlogrdilo, pa podviknu: "Ovdje cete se ponasati kako ja odredim. Nema galame. Postupicu kako je Sefer naredio. Uputicemo vas u Celebic. Napisacete izjavu o fizickom napadu na komandu TG–2. Razgovaracemo sa clanovima ove komande i donijeti odluku."

Juka se ne miri sa ovim, pa mi se ponovo obraca: "Sta je ovo, komandante?"

"Sad sam upoznat sa ovim, Juka. Treba postupiti kako je Halilovic naredio. Napisite izjavu, opisite sta se desilo, pa cemo na osnovu svedocenja ljudi sa Igmana odluciti sta dalje. Ispostujte naredjenje, bice lakse i vama i nama", pokusavam ubediti Juku Prazinu.

Videvsi Delalicevu i moju saglasnost sa Halilovicevim naredjenjum, Juka menja taktiku. Odustaje od agresivnog tona i postaje snishodljiv. "Dobro, kad je tako! Ali, ja ne smijem biti sam u samici. Mogu li da povedem sa sobom nekog iz mog obezbjedjenja? Nikada nisam ostajao sam. Vidim, vi me hocete ubiti. Zato ste me i doveli ovamo. To je Seferovo maslo."

Zejnil odbija i svaku pomisao da ce biti ubijen, ali i to da ce neko biti sa njime u sobi. "Eno, uzmi stampu, pa nosi sa sobom. Drugo nista ne mozes nositi!", zavrsi Zejnil polemiku.

Napolju kisa; voda se sleva bujicom sa krova, dobuje po staklima na prozorima, po plocniku oko Zejnilovog doma. Seva, grmi. Pravi kijamet.

U tim trenucima ulaze u sobu clanovi TG–2 sa Igmana. Zejnil ih predstavlja. Medju prvima prepoznajem Seada Rekica, coveka koji je sa visokom ocenom 9 polozio ispit iz taktike, u sklopu zavrsnih ispita Vojne akademije, pred Komisijom za taktiku kojoj sam bio predsednik, u Centru vojnih skola JNA u Sarajevu. Od njega sam u oktobru 1991. godine trazio da mi pomogne u sudskom sporu u kojem sam optuzen da sam dao oruzje ustasama, kako se izrazio vojni tuzilac Budo Dordjic.

Usla je u sobu tankovita zenska osoba, Mirjana Busatlic, koja se sama predstavila i koja nam je saopstila da je bila u Operativnom centru TG. Na licu joj vidljive modrice. Zejnil mi je prisapnuo: "Prvo je nju izmlatio." Sledeci je usao Hajrudin Hajro Hasanovic, a posle njega Muhamed Nogo.

Mirjana prva daje iskaz. "Bila sam dezurna u Operativnom centru komande TG–1 kada je Juka Prazina, koga sam tada prvi put vidjela u zivotu, banuo sa buljukom naoruzanih ljudi na komandno mjesto takticke grupe. Oslanjajuci se na jednu staku i povlaceci nogu, s vrata je sasuo paljbu. "Sta vi ovdje radite? U Sarajevu se gine, ruse nam i pale kuce, a vas deset hiljada ovdje uzivate, jedete i pijete i nista ne radite za deblokadu!", siktao je, a kad sam zaustila da kazem da nije tako, opalio mi je samar da mi se zavrtilo u glavi!", objasnjava Mira.

"Sta ces ti ovdje? Zena, i jos Srpkinja, u stabu na Igmanu!", nije se smirivao Juka. Rekic je cuo guzvu iz susjedne sobe. Usao je i pokusao smiriti Juku, ali je ovaj zamahnuo put njega stakom i uspio ga dobro zakaciti. Nije bolje prosao ni Nogo. Tek ga je Hajro uspio malo primiriti. Ovo se sve dogadjalo u prisutvu Jukinih pratilaca naoruzanih "skorpionima", "kalasnjikovima" i "nitroglicerinkama". Nase obezbjedjenje je samo nijemo gledalo sta se desava i nije smjelo da reaguje", Mira je opisivala dogadjanje na Igmanu.

U tom momentu je zazvonio telefon. Komandir obezbeđenja Alispago je doturio slusalicu Delalicu. "Da, jeste", potvrdjivao je Delalic, a zatim ljutito nastavio "Nema ni govora... Moram slusati Seferovo naredjenje!" Razgovor je prekinuo i obavestio nas da ga je zvao Jasmin Guska, komandir policije u Konjicu i zahtevao da pusti Juku, preteci policijom iz Hrasnice, Hadzica i Trnova. "Ako ga za dva sata ne pustimo, napasce nas oko 200 policajaca, porucuje Jasmin." Zejnil to saopstava, a izraz lica mu je veoma zabrinut.

Mirjana nastavlja iskaz. "Kada je Hajro objasnio Juki kakvo je stanje na Igmanu, da nas nema vise od hiljadu, da nemamo artiljerije, niti tenkova, da smo cista pjesadija, Prazina se izvinio. Hajro mu je jos dodao da smo se dogovorili da sutra krenemo u napad na Kijevo i presijecemo cetnicima put za Kalinovik", govori Mirjana. Gleda pomirljivo Juku, kao da zeli da mu kaze da mu oprasta masnice po licu. Izjalovilo se moje ocekivanja da ce ga Mira "samljeti" optuzbama.

Na slican nacin su dogadjaj opisali Rekic, Nogo i Hajro. Rekica pitam kako je dozvolio da ga Juka udari, a on, sportski tip, sav u misicama, pocrnio od sunca, kise i vjetra, odogovara: "Nikad se ne tucem sa slabijim od sebe. Vidite da je invalid. Mogao sam ga isprebijati, ali ga sazaljevam. Vraticu mu kad-tad! A, znate, oko njega su i do zuba naoruzani vojnici. Pogrijesio jeste, ali ga treba pustiti da se sutra iskupi napadom na Kijevo."

Dakle, i on kao Mira. Ocigledno, niko se ovde ne zeli zameriti Juki. Delalic odlazi u prizemlje objekta. Tamo je centar veze. Konsultuje se putem telefona sa Seferom. "Sta da se radi?" Poruka iz Sarajeva glasi: "Odlucite sami!"

Delalic i ja odlucujemo da se Juka uputi, pod pratnjom, u Celebic, u pritvor. Tamo mora napisati izjavu i dati pismeno obecanje da ce svoje ponasanje prilagoditi principima subordinacije. Nakon toga cemo doneti konacnu odluku o daljem postupku. Delalicevi pratioce odvode Juku u pritvor.

Oko ponoći jos jedan Guskin telefonski poziv i istovetna pretnja. "Dve stotine policajaca je spremno da napadnu Zejnilovu kucu." Dok slusam telefonske pretnje, cujem sum rakete i potmulu eksploziju. Zejnilov brat Zajko kaze: "Eksplozija je od nitroglicerinske puske. Sada nas je promasila, a nisam siguran da ce i druga!" Prvi put cujem da takva puska uopste postoji. Od stida ne pitam za njene takticko-tehnicke podatke. Usledila je joa jedna konsultacija sa Sarajevom. Poruka je: "Zadrzite ga do jutra, pa ga onda pustite!"

Sastanak je zavrsen. U komandi ostajemo Delalic, Andric, Catic i ja, dok su se ostali vratili u svoju komandu, Juka je pod pratnjom odveden u Celebice.

Dragan Andric na karti na kojoj su upisani graficki podaci o snagama agresora i snagama branilaca, obrazlaze takticko-operativnu situaciju u zoni odgovornosti TG–2. "Duzina linija fronta iznosi oko 60 kilometara, a proteze se od usca rijeke Ljute u Neretvu, pa ide desnom obalom Neretve do Kosute, pa do sela Borci, sjevernim obodom Borackog polja, sela Bijela, sjeveroistocnim obodom planine Prenj. Neprijatelj ima jaku artiljerijsku i minobacacku podrsku na padinskom dijelu planine Obalj i sela Tresnjevica, tenkove i vod MB 82 mm u rejonu sela Tresnjevica, u selu Spiljani 1. bat 105 mm, u selu Luke 2. bat 105 mm, ..... U selu Barasnica centar veze....na Ciceru dva tenka ... na Kosuti PAT, 20/3, PAM, BST, MB 82 mm...", nabraja Dragan a ja, dremljiv od danasnjih napora, uspevam zabiljeziti tek ponesto.

Posle Andrica referise Mirsad Catic, komandant STO opstine Konjic. Iz dremeza trgla me prva izgovorena recenica: "Stanje morala nasih jedinica ide od loseg prema uzasno losem! Od pocetnog ushicenja i visokog morala doslo je do njegovog pada, zbog pasivnosti komande. Za posljednja tri mjeseca nista se nije ozbiljnijeg uradilo. Vojnici ispoljavaju veliko nezadovoljstvo zbog slabe ishrane i zanemarivanja porodica vojnika od strane civilnih vlasti. Ljudstvo je bez naoruzanja i vojne opreme, slaba je organizacija rada. Ima napustanja jedinica. Jednog sam uhvatio i za primjer drugima kaznio sa 25 dana zatvora. Ljudi nisu spremni za aktivna djejstva, niti za djejstva po dubini. Malo je ili nikako diverzantskih djejstava. Imamo problema sa HVO, drze dvije linije, dva polozaja, ne zele u napad. Imaju mocnu artiljeriju, ne ucestvuju u podrsci kad mi napadamo. Opstinski stab Hadzici radi po svom planu. Nema ni koordinacije, ni sadjejstva, ni saradnje sa njima.

Stanje na Igmanu je veoma kriticno. Nema ljudi ni za odbranu, niti za deblokadu Sarajeva. Na Igmanu ima svega 320 vojnika sa lakim pjesadijskim naoruzanjem. Snage u Trnovu su veoma razvucene i tamo postoji opasnost da cetnici u samo jednom napadu razbiju liniju odbrane", nabraja Catic, glasom punim srdzbe. Crna slika koju ocrtava, potpuno me rasanila. Lose je, da ne moze losije biti! Ima li nade u boljitak? "Malo nade, ipak, vidim za poboljsanje ako krene snabdijevanje jedinica pjesadijskim naoruzanjem i uniformama!"

Kisa ne prestaje. Pada li, pada! Ponoc je davno prosla, prostorija u kojoj sastancimo je puna dima. Posluzuju nas vec petom, sestom soljicom kafe. Vise ne razaznajem da li se u noci oglasavaju gromovi ili minobacacke granate. Uporan je i Guska. Ponovo zove, ucenjuje. Da se ne sali, pokazuje jos jednom "nitroglicerinskom" eksplozijom. Andric savetuje da se Juka pusti. Spremno smo prihvatili njegov predlog. Catic omeksava nasu nedoslednost: "Treba mu pruziti priliku da pokaze svoje pravo lice. Eto, sutra ce sa nama u napad na Kijevo, neka se dokaze."

Dovedose Juku. Raspolozen, nosi pismenu izjavu u ruci. Vidi se da mu je drago sto ga pustamo. Pri odlasku se okrenuo na vratima i dobacio: "Eto nas sutra u Sarajevu!"

Ja sam bio manje optimistican u tom trenutku. Zeleo sam samo da se "dokopam" kreveta i kada mi je to konacno poslo za rukom, stropostao sam se na postelju i zaspao istog momenta.

DIVJAKOV RATNI DNEVNIK Nista ne sme nadvisiti Kaptol

25.09.1992.
Petak je, 25. septembar. Letim za Vasington.

26.09.1992.
U 10,00 ujutro sam gost Insituta za strategijska istrazivanja, vojno–civilne organizacije koja prati, ceni, analizira vojno–politicku situaciju na kriznim zaristima sveta i o svojim zakljuccima i predlozima obavestava Pentagon i americku Vladu. U kabinetu sam na cijim su stalcima, plocama i drzacima izvesene desetine karata. Uocavam da ih je najvise sa podacima sa prostora ex–Jugoslavije, posebno iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bogato su dopunjene semama, grafickim pokazateljima, fotosima sa ratista.

Sedim sa prevodiocem Markom, a nasuprot meni dvedesetak strucnih saradnika, mladih ljudi, tridesetogodisnjaka. Slusaju pazljivo moja izlaganja, a samo dvojica ih, vidim, priljezno beleze.

Najpre traze od mene da im opisem vojnu situaciju u Bosni i Hercegovini i, ako mi je znano, u Hrvatskoj. Govorim dosta uzbudjeno, a ljut sam na sebe sto je tako. Ovde osecanja uopste nisu vazna, ovde je sve racionalizirano. Nabrajam sustinska pitanja i svako posebno ekspliciram:

a) Pocetno angaziranje JNA;podrska paravojnim sastavima bosanskohercegovackih Srba; proterivanje Muslimana iz niza okupiranih gradova; uspostavljanje srpske vlasti na podrucjima sa vecinskim muslimanskim zivljem; krajem 1991. i pocetkom 1992. godine.
b) Naoruzavanje clanova SDS u kasarnama od strane JNA, u 1991. godini
c) Upad dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u BiH (jedinica Arkana, Seselja, Jovica, i dr.) i vrsenje masakra nad nesrpskim stanovnistvom: mart, april, maj 1992.
d) Organizovanje logora za ne-Srbe (Manjaca, Keratrem, Brcko, i dr);
e) Velika vojna nadmoc dobro naoruzane srpske vojske; komandni kadar na platnom spisku Generalstaba JNA u Beogradu;
f) Nastanak otpora neprijatelju; samoorganizovanje gradjana po naseljima, kvartovima i gradovima: dobrovoljacke organizacije Zelene beretke, Patrotska liga i dr.; formiranje TO njihovim "uvezivanjem" u jednu celinu; stvaranje Armije RBiH, kao legalnog organizovanja gradjana BiH u odbrani od agresije;
g) Komparacija oruzane moci agresora, ARBiH i HVO.

Dok objasnjavam stanje stvari, uocavam da svaki cas neko izlazi iz kabineta, pa se zatim vraca sa nekim papirima i semama koje onda kace po zidovima.

Pomalo gubim koncentraciju, jer mi se cini da oni ne pridaju osobitu vaznost onom o cemu govorim. Ipak, moram im jos kazati da je trenutacna obustava rata u BiH imperativ. Napominjem da se to moze ostvariti jedino pritiskom na Milosevica, koji autoritativno moze narediti vodjama bosanskih Srba da prekinu genocid, urbidi, kulturocid, ekocid, a u slucaju da pritisak ne uspe, NATO treba hitno izvrsiti bombardovanje vojnih ciljeva srpske vojske. To je brzi i efikasniji nacin od skidanja embarga na naoruzanje. Sta je alternativa ovome predlogu? Krvav, visegodisnji rat, dve do tri stotine hiljada poginulih i ranjenih, sveobuhvatno etnicko ociscenje prostora BiH, unistenje 45–50 posto stambenog fonda i najmanje 30–40 posto industrijskih kapaciteta, te "poplava" stotina hiljada izbeglica po Evropi i svetu.

Izlaganje sam zavrsio u istinskom transu! Potpuno sam se slomio pred realnom vizurom kataklizme kojoj uzroke i posledice znam, kao sto znam i kako se ona moze preduprediti, ako oni koji imaju snage i moci shvate sta se
"iza gore valja", o cemu sam ih sada upoznao. Totalno iscrpljen, posle tri sata izlaganja, cekao sam reakciju americkih eksperata za strategijska pitanja Evrope i Balkana.

I ona je stigla – da nacinimo pauzu, popijemo kafu i pojedemo suhe kekse!? "Veoma ste se zamorili posle iscrpnog izlaganja" - bio je komentar sefa americkog tima. I Marko se zamorio prevodeci. Nije mu lako da sledi bujicu mog kazivanje, moje (da li?) poslednje sanse da apelujem na kompetentnom mestu za pomoc i razumevanje agresije na RBiH.

Sledeca dva sata sam odgovarao na pitanja eksperata. Iz strukture pitanja sam brzo zakljucio da oni itekako dobro poznaju vojnu situaciju u zemlji. Nekim su me dovodili u neprijatnu situaciju, kao npr. onim: "Koliko teritorije u BiH vojno kontrolisete?" Odgovorio sam: "50-60".

Ispred karte BiH koja je bila kolorisana u tri boje, Janus Bugajski, jedan od prisutnih eksperata, pokazujuci teritorije pod kontrolom tri vojske, rekao je: "Prema nasim saznanjima muslimanska vojska kontroliše 20–22% teritorija Bosne, HVO 25%. Znatan dio Posavine i prelaze na Savi, bez borbe, Hrvati su ustupili Srbima. Znamo da je u Hrvatskoj zadrzan veci dio naoruzanja i municije namijenjen za odbranu vase domovine. Znamo da je HVO odustao od ucesca u deblokadi Sarajeva. Pogledajte ovaj pregled naoruzanja i vojne tehnike s kojom raspolaze HVO. Ne znam da li vi imate ove podatke. Zajednickim borbenim djejstvima vase i hrvatske vojske situacija bi bila znatno povoljnija i perspektive mnogo bolje." O mnogo cemu iz njegovog izlaganja ja u Glavnom stabu u Sarajevu "nemam pojma", a ne znam da li neko, ipak, to zna.

Bugajskom sam replicirao na termin "muslimanska vojska" kojeg je upotrebljavao u govoru. "Gospodine, moram iskazati neslaganje sa vasim stavom o muslimanskoj vojsci. Armija RBIH je multinacionalnog sastava. Cinjenica je da je u sastavu Armije veci broj Muslimana, ali oni su vecinski narod u Bosni i Hercegovini, ali to ne ne znaci i da je to muslimanska vojska. U Glavnom stabu Oruzanih snaga ima 12% Srba i 18% Hrvata. Politicka platforma Predsednistva za odbranu BiH jasno govori o multinacionalnom karakteru oslobodilacke vojske i jednakopravnosti Muslimana, Srba i Hrvata u toj borbi. Srpska i hrvatska vojska su jednonacionalne, Armija BiH to nije!" – izgovorio sam u jednom dahu i povisenim tonom.

Na to je Wales, koji se na pocetku razgovora predstavio kao vodja ekspertnog tima, reagovao, uz sirok "filmski" osmeh pun belih zuba: "Gospodine pukovnice, nemate razloga za ljutnju. Nasi izvori govore da u vasoj vojsci ima najvise Muslimana. Nama pojam multinacionalnosti nije bas blizak. I treba da se svi gradjani ukljuce u odbranu zemlje, bez obzira kojoj naciji pripadaju. Morate shvatiti da mi u Americi imamo problema u shvacanju kakvo je pravo stanje kod vas. Za jedne je to gradjanski rat, drugi tvrde da je u pitanju konflikt triju religija, treci da je to rat izmedju plemena. Vas smo pozvali, kao i mnoge druge, da nam objasnite sta se desava na prostorima Jugoslavije i kod vas u Bosni.
Nasi partneri u Evropi nemaju zajednicke ocjene i stavove u vezi sa sukobom u BiH. Vlade Francuske, Velike Britanije i Rusije krivicu za konflikte prebacuju na Muslimane, koji su se odcijepili od SFRJ sa ciljem da organizuju islamsku drzavu. Znamo da treba odmah prekinuti sa ratom, ali ne znamo kako to treba uciniti. Vojna intervencija u ovom casu, prema nasoj procjeni, nije moguca. To je veoma slozeno tehnicko pitanje. Zahtijeva duge pripreme, ogromna materijalna sredstva, a snage sa kojima raspolaze Beograd nisu bezazlene. Ipak, ono najvaznije, nema politickog dogovora velikih sila za intervenciju!" - kazao je, nimalo optimisticno, Wales.

Ipak, ostavio je za kraj malo nade. "Veliko vam hvala na vasoj informaciji i odgovorima koje ste nam dali. Izvrsicemo analize podataka koje ste izlozili i nasih sa kojima raspolazemo, i o tome cemo izvijestiti nase starjesine. Prvi zakljucak se sam od sebe namece: konflikt...

"Rat, gospodine, agresija na RBiH!" - glasno mu oponiram, sto Marko revnosno prevodi, a Wales, ne obaziruci se, nastavlja: "...mora odmah prestati uz politicke i druge metode. Ako to ne uradimo, on se moze oduziti u nedogled i prosiriti na veci prostor. Vama i vasoj vojsci zelim da izdrzite. Vi imate pozitivna iskustva gerilskog ratovanja iz Drugog svetskog rata, pa to treba iskoristiti!"- zakljucio je Wales.

Oprastajuci se od ovih ljudi, pozvao sam ih da dodju u Bosnu i Hercegovinu i da se na licu mesta uvere u strahote rata, u stradanje gradjana, citavih porodica, dece, iznemoglih staraca i starica. Da vide na delu genocid i kulturocid. Uveren sam da bi nakon toga bosansko nebo zaparali borbeni avioni Zapada i sasuli tone bombi na leglo zla i nesrece.

Istog dana, posle podne, primljen sam od republikanskog senatora iz drzave Njujork, gospodina Alphonsa D’Amata. Prostorija kroz koju prolazim do kabineta je puna fotosa, umetnickih slika i raznih trofeja i zahvalnica. Reciti primer da senator neguje imidz "sretne italijanske porodice" koja je medju prvim Evropljanima naselila Ameriku. Na mnogobrojnim fotografijama su deca, ljudi, konji, automobili, igranje golfa i dr.

Na vratima kabineta docekao me prosed covek sezdesetih godina, visine oko 180 cm, elegantno obucen, nasmesen. Pravi gospodin, po mojoj meri gospodstva. Neocekivano srdacan pozdrav i dobrodoslica: "Kada su mi ponudili da sa Vama razgovaram o stanju u Vasoj zemlji, to sam rado prihvatio. Procitao sam Vasu biografiju, i podatke mojih saradnika o Vama. Procitao sam i Burnsov clanak u New York Timesu u kome pise o Vasem heroizmu u odbrani Sarajeva. Cestitam vam. Dobro dosli u Ameriku i meni u posetu. Spreman sam da Vas saslusam, gospodine pukovnice!"

Obradovao me ovakav prijem. Nagovestavao je da ovo nece biti samo jedna kurtoazna poseta, pro forme! I, naravno, to je odmah u meni, emotivcu, pobudilo tremu pred sansom koja se ukazala. Trebao mi je koji casak da se smirim i da moje izlaganje bude tecnije, bez zamuckivanja. Senatoru sam pruzio informaciju gotovo identicnu onoj koju sam izlozio u Centru za strategijska istrazivanja. Akcent izlaganja sam stavio na genezu agresije JNA i Jugoslavije na Republiku Hrvatsku i Republiku Bosnu i Hercegovinu. "Generator svega loseg od smrti Josipa Broza Tita je Slobodan Milosevic" - poceo sam drugi deo izlaganja. Odmah sam shvatio da senator pokazuje vece interesovanje.

Okarakterisao sam Milosevica kao samozvanca, coveka golemih ambicija, koji se direktno umesao u rad drzavnih institucija, SFRJ, sudstva, ostvario je uticaj nad vojskom i policijom, i zakocio demokratske promene u jugoslovenskim republikama. Na proslavi na Kosovu polju 1989. godine neuvijeno je izrekao misao da svi Srbi treba da zive u jednoj drzavi i taj cilj, ako bude trebalo, ostvariti i ratom, sto je docnije i ucinio.

Nakon demokratskih izbora 1990. godine, Slovenija i Hrvatska su najavile osamostaljenje, jer nisu htele, ni mogle, podnositi Milosevicevu velikodrzavnicku i velikosrpsku aroganciju i dominaciju. On ih je pokusao vojnom silom prisiliti na ostanak u jugoslovenskoj zajednici, koja to vise u sustini nije ni bila. Kad u tome nije uspeo, otvorio je "Pandorinu kutiju" i uveo rat na jugoslovenske prostore, posebno krvav u Bosni i Hercegovini, ne htevsi prihvatiti nikakva politicka resenja krize, kao npr. ono o labavoj konfederaciji, kojeg su ponudili politicari Izetbegovic i Gligorov. Miloevic je glavni krivac za raspad Jugoslavije i sadasnji rat u Bosni i Hercegovini. Rat mu se"izmakao", vise ga ne moze kontrolisati politickim sredstvima, i njegov se strahoviti eho vraca i na srpski narod, koji sada, kao i drugi narodi, trpi bedu, razaranje, pogibelj, sramotu.....

D’Amato slusa pazljivo (!), povremeno nesto belezi, a kad ga je sekretarica htela telefonski spojiti sa nekim, odbio je da ga prikljuce "dok ne zavrsi razgovor."

"Da, mozda ste u pravu, premda moj prijatelj g. Milan Panic (premijer savezne vlade SRJ – nap. autora) drugacije opisuje situaciju. Po njegovoj oceni Srbi su u Hrvatskoj i Bosni potpuno obespravljeni. Neka moja saznanja su slicna Vasim. Mnogo toga saznao sam iz pisanja novinara Roya Gatmana o logorima koje su Srbi formirali za nesrpsko stanovnistvo. Razgovor sa Vama me obavezuje da se vise angazujem u resavanju pitanja vezanog za agresiju. Eto, kao prvi korak, potvrdjujem da je izvrsena agresija na Bosnu i da cu na taj nacin tumaciti u Senatu rat u Bosni i zalagati se da pomognemo gradjanima Bosne i Hercegovine u odbrani demokratije".

Ove reci su mi pale kao melem na dusu. Bio sam zadovoljan i sobom, i senatorom! Fotografisanje, uz tradicionalno rukovanje, oznacilo je kraj ovog uspesnog susreta.

Potom jurnjava na drugi kraj Vasingtona. Organizovana je konferencija za stampu, koja je uprilicena u prostorijama Americkog inicijativnog instituta za javna politicka istrazivanja (American Enterprise Institute for Public Policy Research). Prisutno je 15 novinara iz Njusvika, Vasington posta, Vasington tajma, Tajmsa, Njujork Tajmsa, Asosieted Presa, i Ivica Misic priljezno pomaze, drzi uvodno slovo i hvali me na "sva usta", preteruje.

Iznosim sud o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, o odgovornosti medjunarodne zajednice za stradanja ljudi, posebno Muslimana, o zahtevu da se zaustavi agresija na Republiku BiH i poduzme vojna intervencija vazduhoplovnih snaga NATO-a po oklopno-mehanizovanim jedinicama, vatrenim polozajima artiljerije, skladistima municije i vojnim industrijskim postrojenjima srpske soldateske.

Stekao sam dojam da novinari nestrpljivo cekaju kraj izaganja, pa krenu lavina pitanja; "Kako se Srbin nasao u stabu muslimanske vojske?" "Koji su materijalni dokazi o ucescu JNA, paravojnih jedinica i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u agresiji na BiH?" "Da li su Muslimani organizovali zatvore za Srbe?" "Kako cete se odbraniti od tehnicke nadmocnije srpske vojske?" "Kakvo je stanje demokratije u BiH?" " Da li Hrvatska pomaze BiH u odbrani od agresije?" "Kakva je vojna pomoc potrebna i sta bi trebala poduzeti americka administracija?"

Na ova, meni vec rutinska pitanja nije bilo tesko i komplikovano odgovoriti. Povremeno je u dijalog "uskakao" Misic, pojasnjavajuci pri tome politicke stavove vlade Bosne i Hercegovine.

Ohrabrio me kratak susret sa dvojicom americkih novinara, koji su krace vreme izvestavali iz Sarajeva. Saglasili su se s mojom ocenom o stanju na ratistu u BiH i o tome sto bi SAD trebalo da poduzmu da se sadasnje stanje radikalno promeni u pravcu mira.

Tek sto je press-konferencija zavrsena, zurimo na novi sastanak kod gospodje Denich, clanice Kogresa, kod koje me je cekao Sacirbej. Dok je kod D’Amata vladao savrsen red, kod kongresmenke je bio "savrsen" haos. Svuda po prostoriji razbacane novine, knjige, kutije sa aktima, posvuda razbacani spisi. Stratiste. Videvsi moje iznenadjenje, kojeg nisam uspeo prikriti, gospodja je pobednicki izgovorila: "Samo se ja mogu u "ovome" snaci. Da je urednije nikad mi to ne bi poslo za rukom!", pa me uvela u kabinet, identicno savrsenog haosa.

Kabinet je manjih dimenzija, na zidovima su opet neizbezni mnogobrojni fotosi, verovatno clanova porodice. Ranije mi je saopsteno da potice negde iz Dalmacije, da su njeni, nakon Prvog svetskog rata, emigrirali u SAD. Komuniciramo na cudnoj mesavini francuskog, srpskohrvatskog i engleskog jezika. Zacudo, dobro se sporazumevamo, nema zabuna.

"O Vama znam ono sto mi je poslano iz bosanske misije u Ujedinjenim nacijama. Zvao me i gospodin Sacirbej. Prihvatila sam razgovor sa Vama, jer zelim da se sa izvora obavijestim o tome sta se dogadja u Bosni i Hercegovini. Vecina kongresmena procjenjuje da se radi o gradjanskom ratu, da je to unutrasnja stvar Jugoslavije i da je Evropa kriva sto je priznala samostalnost Sloveniji i Hrvatskoj.. No, ipak, da saslusam Vase ocjene stanja u Jugoslaviji i Bosni, to ce mi pomoci u vecem angazovanju u rjesavanju konflikta u vasoj zemlji." - rekla je Denicheva.

Bio sam obeshrabren saznanjem da americki kongresmeni imaju tako povrsna znanja o Bosni. Ohrabrila me, ipak, spremnost da saznaju istinu, kao sto je to, sada, upravo, cinila nasa uvazena domacica.

"Gospodjo Denich, Bosna i Hercegovina je punopravan clan UN, a ta organizacija, umesto da nas zastiti prema slovu vlastite Povelje, usvaja rezoluciju kojom nam zabranjuje uvoz oruzja cak i u odbrambene svrhe. Na taj nacin posredno pomaze agresora, koji je "do zuba" naoruzan".
Kongresmenka pazljivo slusa, povremeno me prekidala, da bi razmenila misli sa prisutnim sekretarom, pa me ponovo podsticala da nastavim.

Na kraju mi je postavila i nekoliko pitanja, "da sebi razjasni neke nedoumice", tako je kazala. Slicno obecanju D’Amata, i ona je ljubazno obecala da ce se vise angazirati "u ovoj stvari" i zaloziti sa kolegama, istomisljenicima, da Kongres razmotri pitanje pomoci gradjanima Bosne i Hercegovine da prezive strahote rata. "Prva stvar koju svi moramo uraditi jeste – zaustaviti rat u vasoj zemlji! Katastrofalno je za civilizaciju da se na kraju XX veka konflikti resavaju oruzjem. Bog nam je podario zivot da bi se voleli i ziveli u sreci, a ne da ga jedni drugima uzimamo." - zavrsila je gospodja Denich. Sledilo je rukovanje i fotografisanje.

Otisao sam s uverenjem da je razumela i shvatila moju, nasu, argumentaciju i da ce stvarno pomoci u naporu da se rat okonca.

Kasnije, u spasu svoje hotelske postelje, odmaram telo i prebirem danasnje dogadjaje. Sumiram iskustva. Sad imam predstavu kako nas "vide i dozivljavaju" Amerikanci. Nazalost, njihova predstava o Bosni je veoma konfuzna. Na promenu misljenja senatora i kongresmena, kao i gradjana Amerike, mogu uticati samo angazovani, agresivni i uporni, svakodnevni napori nasih diplomata na javnoj sceni Amerike. Angazman oca i sina Sacirbegovica na tom planu nije dovoljan. Srpska propaganda odnosi pobedu u sejanju neistine i konfuzije na ovom tlu. Ovde u USA i nemaju velikih licnih razloga da se brinu za "tamo neka plemena". Situacija vapi za timom nasih eksperta u OUN koji bi meritorno, strucno "prostirali" fakta o Bosni i ratu, ali i delovali preventivno u suzbijanju nepozeljnih efekata srpske "istine" o nama. Objektivni clanci u tiraznim novinama Amerike su od najvece koristi za nasu stvar. Novinarima je potrebno omoguciti jos masovniji i sigurniji dolazak i boravak u Bosni. Velika vecina americkih novinara, posle ratnog iskustva u Sarajevu, postaju srcani ambasadori Bosne i Hercegovine u novinama, na televiziji i radiju. Rec novinara u pisanim i elektronskim medijima je mocna. To moramo vise koristiti nego sto je sada slucaj.

27.09.1992.
Nakon kise, dolazi sunce! Posle izuzetno napornog jucerasnjeg dana, danas je za mene slobodan dan. Dan odmora i neobaveznog, turistickog susreta sa Vasingtonom i njegovim izuzetno bogatim kulturnim sadrzajima. Grad–park, pa jos na reci Potomac! Urbana sredina sa avenijama i bulevarima, s ulicama uredjenim "pod konac", kako se to inace kaze kod nas. Panoramu grada krase prepoznatljiva zdanja Bele kuce, Kaptola, Kongesa, Pentagona, Obeliska, Kongresne biblioteke, Nacionalne galerije ....

Setam vasingtonskim urednim avenijama. Javne zgrade starinske arhitekture nisu vise od tri sprata, a ove novije, moderne od 12 spratova. "Ni jedna zgrada ne sme biti visa od visine Kaptola" - objasnjava prevodilac Marko.

28.09.1992.
Dan povratka! Good bye, America! Nemam vise treme na aerodromima, u avionima, sa stjuardima i stjuardesama, gradovima, oceanom .... Ni let preko Atlantika nije vise dogadjaj. Covek se navikne.

Na pariskom aerodromu "Charles de Gaulle" menjam avion i nastavljam let u Cirih. Dalje, za sada, ne mogu. Nemamo rezervisane karte. Nalazimo se na tzv. listi cekanja. Provescu jedno posle podne i noc u ovom svajcarskom gradu, na istoimenom jezeru.

U hotelu uzimam mapu grada, molim recepcionera da primi poruku s aerodroma o terminu leta za Zagreb, i krenuh u obilazak grada. Informacije utisnute na mapi kazuju da je jezero dugo 40 km, da Cirih ima 700.000 stanovnika, da je smesten na n/v od 410–415 metara. Ima univerzitet vec 150 i nesto vise godina, katedralu iz XI veka, brojne prirodne i umetnicke spomenike, velike prodavnice i robne kuce, ekskluzivne butike, predivne restorane. Pleni lepotom i cistocom! Eh, Njujork i njegova peksinluk!! (tur. prljavstina – nap. autora).

U setnji gradom nailazim na redakcije ciriskih novina. Nudim im vruce bosanske teme, eventualno intervju. Bilo bi nam obostrano korisno. Urednici ne iskazuju interesovanje. Ostaje dilema, da li je to zbog mog nesavrsenog francuskog jezika, ili je to ona poslovicna filozofija svajcarskog neutralizma. To, u okolnostima barbarizma kojem smo izlozeni i pod cijom stegom zivimo, poprima oblik sebicne samodovoljnosti i ravnodusja? A ideal nasih demokratskih politicara je "Bosna k’o Svajcarska"!?

29.09.1992.
Evo nas, konacno, ponovo na jednom od nasih jezicnih prostora. U Zagrebu smo, nakon ugodnog leta koji je trajao sat i petnaest minuta. Na aerodromu nas ceka Hasan Efendic, prvi komandant TO RBiH. Toplo i srdacno se pozdravljamo. Nismo se videli tri puna meseca od njegovog razresenja sa funkcije komandanta. Sada obavlja duznost koordinatora vojnih aktivnosti Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine u Zagrebu.
Djapo-Sefketa, suprugu mu Dzenanu i kcerku Selmu. Pre sedam, osam godina doselili su u Zagreb kako bi Selmi omogucili školovanje u Medjunarodnom centru za decu sa ostecenim sluhom. Nase prijateljstvo traje od pocetka sedamdesetih i danas je veoma cvrsto. Ulozili su svu roditeljsku ljubav i svaki drugi trud da Selma prevazidje stanje gluhonemosti. Posebno ih postujem zbog ulozene zrtve za kcerku.

Susret je dirljiv. Suze u ocima, dugi i cvrsti zagrljaji. Suze zbog ovog susreta, prvog od aprila 1992, ali i zbog cinjenice da smo Vera i ja bili sa njima od prvog momenta njihove borbe za Selmu.

U prvim trenucima razgovora Sefket je iskazao uverenje koje o meni stvorio pocetkom agresije na Sarajevo. "Nisam sumnjao u ispravnost tvoje odluke. Znao sam! Znali smo Dzenana i ja, i njen brat Bakir Krivosija, da ces ostati sa nama. Dobro je, shvatio si brzo prave namere JNA. Divno je da su ostali i tvoji sinovi. To je dobro za nas sve, za nas zajednicki zivot." – emotivno govori Sefket, dok Dzenana priprema veceru.

A Selma, sada vec porasla, lepa devojka, gleda u mene i ja, pazljivim pracenjem pomaka njenih usnica, razaznajem pitanje: "Ka–ko su Ze–li––mir i Vla–di–mir? Ka–ko je te–ta Ve–ra?" Prelepa Selma! Milo moje dete!

Lepo je u belom svetu, ali je jos lepse kod kuće. A "kuca moja" veceras je dom Djapovih. Kako mi je toplo ovde, kako sam zadovoljan! Opustam se i veselim, zapravo salim. "Vodili me Bosanci u Ameriku kao ono Cigani medveda po vasarima. I to, srpskog medveda!" Sefket se ljuti: "Kad ces se jednom uozbiljiti, Jovo? Bio si u zvanicnoj drzavnoj delegaciji Bosne i Hercegovine i od toga ne smes praviti neukusne sale. Bosanci iskreno racunaju na tebe!" Da zabasurim neugodan trenutak, pitam ga kada ce "dole", kod nas? Odgovara mi da se u Zagrebu angazovao na prikupljanju pomoci za Bosnu i na zbrinjavanju bosanskih invalida, kojih je "nazalost sve vise", pa kada to odradi, "eto me dolje!" Razgovor se otegao do duboko u noc. Prisecali smo se vremena porodicnog druzenja i osobenog prijateljstva porodicâ Djapo, Krivosija i Divjak u Sarajevu.

Rastanak je dirljiv, s obecanjem skorog vidjenja u Sarajevu!

DIVJAKOV RATNI DNEVNIK nismo sami jos uvjek ima onih koji su vezani za BIH

Unuk me zaboravio, ne zna deda Jovu

30.09.1992.
Zagreb. Najveci deo dana provodim u Uredu Republike Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj. Upoznajem osoblje. Nadja je radila do maja u sarajevskom JAT-u. Zena iz Hrasnice kaze da me upoznala
"preko televizije", bivsa nastavnica iz Tuzle me prepoznaje "po glasu". Nema sta, godi!

Vojni deo Ureda aktivira i upucuje dobrovoljce na ratiste u Bosnu. Prihvata ranjenike i smesta ih u bolnice. Prikuplja materijalno–tehnicka sredstva i upucuje ih na slobodnu teritoriju u Bosni i Hercegovini. Hasan Efendic i Meho Karisik, osnivac Patriotske lige, upoznaju me o radu vojnog dela Ureda.

"Nabavka naoruzanja ide preko Hasana Cengica. On je bio imam Zagrebacke dzamije. Mi nemamo uvida u njegov dio posla!" - s dozom nezadovoljstva govori Efendic. "Meho i ja smo dobri poznavaoci oruzja i znamo vrlo dobro sto je potrebno nasoj Armiji. Cengic cesto nabavlja zastarjelu tehniku, stare modele oruzja, a nas nikad ne konsultuje. U Rijeci i Ljubljani imamo pozadinske centre ARBiH preko kojih prikupljamo materijalna sredstva. Oni imaju i zadatak formiranja i obuke jedinica koje se upucuju u Bosnu i Hercegovinu. Hrvatska i slovenacka strana nas znacajno pomazu u opremanju jedinica za rat u Bosni" - ukljucuje se u razgovor Kemo.

"Do sada sam sedam puta pratio transporte sa vojnom opremom do Igmana. U posljednje vrijeme je sve vise problema prilikom prolaska kroz Hercegovinu. Jedinice HVO nam gotovo redovno zaplijene jedan dio robe, bez obzira na nase protivljenje. Mi imamo podatke, da Hrvatska vojska oprema HVO naoruzanjem i vojnom opremom i da je HVO na logistickom obezbjedjanju Ministarstva obrane RH" - kaze Karisik i nastavlja: "Ne vodi ovo dobru! Sva vojna dokumenta u koja smo imali uvid nose pecat Mate Bobana, predsjednika HZ Herceg–Bosne. Sarajevo smo vec obavijestili o ovome, ali povratnih informacija nema ni od Izetbegovica, ni od Halilovica."

Sada mi je jasno zasto su me americki eksperti gledali sumnjicavo u Institutu za strategijsko istrazivanje u Vasingtonu. Govorio sam im o "koordiniranim akcijama RBiH i HVO u borbi protiv srpskog agresora." Tek sada vidim da su informacije s kojima raspolazu amerikanci verodostojnije od mojih tvrdnji. Podaci koje je saopstio Karisik jasno kazuju da se ARBiH i HVO opasno udaljavaju. Da li je to nagovestaj sukoba dva bosanskohercegovaskog naroda, Muslimana i Hrvata? Samo bi to trebalo u situaciji kada vodimo odsudnu odbranu protiv vojske bosanskih Srba!

Posle podne odlazim sa Hasanom na jezero Jarun, u Centar odakle se odrzavaju radioveze sa Bosnom i Hercegovinom. Ovde stizu svi relevantni podaci iz komandi i stabova Armije Bosne i Hercegovine i ratnih predsednistava Srebrenice, Gorazda, Bihaca, Tuzle, Brckog, Gracanice, Kalesije i drugih mesta. "Svakodnevno nam se javljaju i traze pomoc u naoruzanju i municiji" - izvestava me Muradif Pajt, konspirativno dr. Mrak. Saban, Pajtov brat, pokazuje mi pregled sredstava veze koja su do sada poslali u Bosnu. Rec je o motorolama koje su nabavili i poslali "prijatelji iz Svedske i sirom Evrope." O ovom Centru u Sarajevu nisam nista znao. Dok sam s paznjom slusao Pajtovo referisanje, o presudnom znacaju centra za za organizovanje sistema veza u AR BiH, sticao sam uverenje da dolaze bolji dani za odbranu Bosne i Hercegovine. Pohvalio sam dr. Mraka i Centar za doprinos tehnickom i opremanju Armije BiH. "Mi smo organizovali satelitsku vezu za Predsjednistvo i ARBiH." To do sada nisam znao. Dobivam komplet vojne opreme na poklon, sa obrazlozenjem mojih novih prijatelja: "Ide zima, trebace Vam na Igmanu!" Pred odlazak iz Centra mimoisao sam se sa dvojicom krsnih momaka. Dosli iz Gorazda po sredstva veze. Kako li ce to stivi u blokirani grad?

Popularni restoran Sumski dvor na Tuskancu pocetkom agresije na RBiH postalo je mesto okupljanje Bosanaca i Hercegovaca za vreme boravka u Zagrebu i Hrvatskoj ili na proputovanju za Bosnu negde iz Evrope. To je svojevrsni "informacioni centar", gde se sticu i razmenjuju podaci "o svemu i svacemu". Veceram sa Efendicem i koristim se prilikom da ga upoznam sa odlukom Predsednika – da komandant Halilovic sa delom Glavnog staba izadje na istureno komandno mesto na Igmanu i organizuje deblokadu Sarajeva.

"Izetbegovic mi je naredio da se prikljucim Seferu na Igmanu. Kako cu do tamo?" - pitam Efendica. "Polako, ne zuri! Malo se ovde odmori. Upoznaj se sa stanjem u Zagrebu, Rijeci i Ljubljani. Sa Hasanom Cengicem dogovoricu kako cemo te uputiti u Bosnu" - odgovorio mi je.

01.10.1992.
I dok cekam "dispoziciju" za povratak, 1. oktobra 1992. trazim od Efendica slobodno vreme da odem do Rijeke i potrazim tamo unuka Damira i snahu Azru, koji zive na meni nepoznatoj adresi, kod Sarajlije Kenana Ramica, zaposlenog u rijeckom "Agrokomercu". Efendic me upucuje na voznju autobusom, jer "sluzbena kola danas koristi Cengic." Ne bez straha, sa pasosem u dzepu, putujem u Rijeku kroz vecinu spaljenih sela u Gorskom Kotaru. Bojim se da u nekoj mogucoj kontroli autobusa i putnika moje ime ne zazvuci odvise srpski nekom prerevnosnom policajcu. Stoga sam se primirio, cak i kamuflirao zagrebackom stampom. Suprotno obicaju, izbegavam bilo kakav kontakt sa putnicima. Cetiri sata voznje proveo sam u opreznom osmatranju.

Bezuspesno trazeci prostorije "Agrokomerca" u Rijeci, dospeo sam do vile Fikreta Abdica pred Opatijom. U njoj su smestene izbeglice iz Bosanske Krajine. Od njih sam doznao da se predstavnistvo firme nalazi u hotelu "Kontinental". To je samo desetak minuta hoda od rijecke autobuske stanice, a ja sam u potrazi za "Agrokomercom" otisao dvadesetak kilometara na suprotnu stranu!

Moja pojava u predstavnistvu "Agrokomerca" je bila veliko iznenadjenje za osoblje. Izbeglice sa Grbavice, Majda i Amira, su ushicene sto me vide. Upoznao sam se sa Rasimom, Vinkom, Tondinijem, Arsenom, Sulejmanom Tihicem. Kazem im da trazim Kenana, Kenana Ramica! "Na putu je u Bosnu. Poveo je ljude i opremu na Igman!" Za tren se zabrinuh. Kako cu onda do unuka Dade i snahe? Ne znam gde su? Bili su kod Kenana. "Ma, ljudi, kod mene je Dado!", javi se Vinko kroz glasan smeh.

Prica detalje o Damiru i Azri, koji su smesteni u njegovoj porodici. Sa nestrpljenjem ocekujem da mi uspostavi telefonsku vezu sa Azrom, a veseli Vinko prica li, prica. Napokon uspostavljena je telefonska veza. Azra skoro da ne veruje da sam na Rijeci. Moli da sto pre dodjem sa Vinkom.

Kada smo stigli pred soliter gde stanuje, Vinko mi pokaza gore, na 8. sprat. Na balkonu stoje moji Damir i Azra, cekaju. Masem! Azra odmahuje, a Dado ne! Kad stizemo u stan, Dado radosno doceka Vinka sa "Barba Vinko!" a ja se rastuzih za trenutak. Zaboravio me unuk, Vinko mu prirastao srcu! "Zlotvori", kunem one sa sarajevskih brda, "nikada vam ovo necu oprostiti!"

Damir je sklupcan u majcinom krilu. Gleda me sa podozrenjem i nepoverenjem. Dugo vremena, ili se to tako meni cinilo trebalo je da Damir, dedino unuce, koje je u maju napunilo dve i po godine, savlada stid i stekne poverenje u deda Jovana. A, kada je prepoznavanje proslo i kada se atmosfera otoplila Damir, Dado pita za tatu Zelimira, za striku Vladimira. Sa teskocom izgovara njihova imena. Za ruckom mrljavi s hranom. Stalno se drzi majke. Bledunjav je, sicusan. U glavi su mu dva plava, tuzna oka. "Pati za tatom Zelimirom", opravdava ga Azra. I sama je veoma mrsava!

Setamo predvece oko rijeckih solitera. Damiru i Azri pricam kako je u Sarajevu, o bakama Veri i Zineti (Azrinoj majci) i deda Aliji Azrin otac i Damirov deda). Pricam Damiru kako su tata i striko "pravi" borci. Po povratku, stavljam unuce u krevet i uspavljujem ga bajkom Snezana i sedam patuljaka!

A onda nas troje, Vinko, Azra i ja, raspredamo dugu pricu. Vinko me iznenadio: "Tudjman ima iste namjere sa Bosnom kao i Milosevic. On zeli "Veliku Hrvatsku", kao i Milosevic "Veliku Srbiju". To ce Muslimane dovesti u potpuno okruzenje i na putu su da dozive pravu kataklizmu! Tako misle i moji prijatelji, ali, razumljivo, javno o tome ne govorimo." Da li ovakav scenarij imaju oni nasi u Sarajevu? – pitam se.

Razgovor traje do duboko u noc. Vinko me upoznaje sa njegovim angazovanjem i Kenana Ramica oko formiranja Rijecke brigade sastavljene od Bosanaca i Hercegovaca, prikupljanja materijalno-tehnickih sredstava za jedinicu i mnoge druge u Bosni i Hercegovini. Interesantne su brojke o materijalnim sredstvima upucenim u BiH. Slusam s nevericom, jer, evo, o ovome nikakvih informacija nismo imali u Sarajevu ili to samo ja nisam znao!

Azru bas i nije interesovao nas razgovor, ali je s vremena na vreme trazila da joj pricam o roditeljima u Sarajevu, muzu Zelimiru, "teta" Veri...

02.10.1992.
Jutro provodim u prostorijama Staba za logisticku podrsku Bosni i Hercegovini u Rijeci, koji je formiran na osnovu odluke Fikreta Abdica, s ciljem prikupljanja svake vrste pomoci i njenog upucivanja u BiH. Kolicine su respektabilne, a roba raznovrsna: uniforme, vojna oprema, lako pesacko naoruzanje i municija, hrana, pomagala. Stab se bavi i regrutovanjem ljudstva za Armiju RBiH. Osoblje staba iskazuje visok patriotizam, ljubav i pozrtvovanje za domovinu. Deluju samostalno. Nisu uvezani u sistem logistickog obezbedjivanja ARBiH. Zbog toga postoji mogucnost da ih hrvatska vlada proglasi neregularnim i zabrani delatnost. Vinko mi kaze da dobivaju znacajnu pomoc od Ivana Rackog, brigadira hrvatske vojske i komandanta Rijecke zone odgovornosti. Poznam tog coveka petnaest godina. Upoznao sam ga kao talentovanog i uspesnog mladog oficira u kasarni "Marsal Tito" u Sarajevu. Prilikom sledeceg boravka u Rijeci, otici cu da ga pozdravim i zahvalim za pomoc koju pruza odbrani BiH.

Pri povratku u Zagreb, u autobus kojim sam putovao usla su tri uniformisana lica "pod gasom". Cim su usli, zapoceli su glasan razgovor, koji je, ocigledno, bio namenjen putnicima u autobusu. "Sta mislis, ima li ovdje Srba? Treba sa njima van! Treba ih sviju strijeljati! Sve ih treba protjerati, do jednog!" Zaklonjen "Vjesnikom", na sedalu u sredini autobusa, gotovo bez daha, pratio sam ponasanje pripitih vojaka i reakcije putnika. Na odmoru, pred nekom krcmom, nisam izlazio iz vozila. Pravio sam se da spavam. Odahnuo sam tek kada su vojaci napustili autobus u Karlovcu. Pa i onda, putovanje do Zagreba nisam proveo bezbrizno.

Supruznici Senad i Silvija Palic su me docekali na Autobuskom kolodvoru u Zagrebu. Kao student opstenarodne odbrane, Silvija je bila na stazu u Sarajevu, a ja sam joj bio komandant kursa. Sada je oficir Hrvatske vojske, u tajnosti je ukljucena u akciju pomoci Bosni i Hercegovini. Senad radi u Logistickom centru okruga Bihac i u Zagreb je dosao da preuzme neka sredstva za okrug.

Smesteni u zaklonjeni deo restorana razmenjujemo iskustvo o ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Silvija govori o strahotama rata u Hrvatskoj 1991. godine, o izgonu Srba, stratistima, o nacionalistickoj politici Franje Tudjmana i HDZ Hrvatske "Veoma su ukljuceni u rat u BiH. HV je dobro naoruzala HVO, a Boban ima veliku potporu iz Banskih dvora", kaze Silvija. "Strahujem da ce doci do oruzane konfrontacije HVO i AR BiH. Tada ce to biti krvavi rat dvaju naroda koji jedni uz druge zive tisucama godina!" Ne slazem se sa ovakvom crnom slutnjom, ali ne ulazim u raspravu. Sta ako ima vise argumenata od mene?

Senad me, veoma profesionalno, upoznaje sa situacijom u Bosanskoj Krajini i Bihacu. Ponavlja slicnu pricu komandanata u Sarajevu – nema ovo, nema ono, nedostaje ovo, nedostaje ono. "Ipak, tu je blizu logisticki centar AR BiH, u Zagrebu, pa se nekako dovijamo. U necem bolje nego vi u Sarajevu. Sa HVO u Bihacu dobro saradjujemo, bar za sada", informise Senad. Eto, bar malo svetla u celoj prici Silvije i Senada. U svakom slucaju razgovor sa dvoje mladih ljudi ohrabrio me, s obzirom na cinjenicu da ih ima koji su dusom i srcem vezani za BiH. Nismo sami, eto, to je!

Danasnji susret sa Kemom Karisikom me dodatno oraspolozio. Nase poznanstvo datira od aprila, kada se Patriotska liga prikljucila Stabu TO, a on je jedan od njenih osnivaca. Dobro sam ga upoznao. Svidja mi se kao covek, cenim ga, veoma je korektan i dobronameran, meni ljubazno naklonjen. Kazem mu:
"Vama, Kemo, ovde nije mesto. Ovo mogu da rade i ljudi sa manjim vojno-strucnim znanjima. Sarajevu i Bosni su potrebni oficiri visokog strucnog znanja. Vi ste takav. Neophodni ste Glavnom Stabu OS. Komandno mesto Glavnog Staba izmesta se na Igman ovih dana. Tamo vam je mesto. Cim se sretnem sa Seferom, trazicu da Vas vrati iz Zagreba!"

Srdacno se smeje i kaze: "Pa, Sefer me i poslao ovamo, da mu se "ne petljam" u posao." "Mislim da niste u pravu", odgovaram. "Vi ste nam neophodni u Stabu i Sefer je toga svestan. Videcete, za mesec dana eto Vas na Igmanu!"

05.10.1992.
Sa Sabanom odlazim kolima u Ljubljanu, da na aerodromu "Brnik" podignem pakete sa sredstvima veze, koja su stigla iz neke prijateljske zemlje. Pitam Sabana iz koje, ali on odgovara: "Ne znam ni ja!" Ne verujem mu. Mene, u biti, to i ne interesuje, samo pokusavam da saznam da li se meni veruje ili ne!? Tesko su stici do tog odgovora.

U Ljubljani me vodi na rucak. Nalazim Sasu Vugdalica. To je, po mom sudu, covek–univerzalac. Nekad odlican fudbalski golman, a sada novinar kome su vrata svugde u svetu sirom otvorena. Upozorava me prijateljski: "Pazi, Jovo! To je srpski restoran." Inace, Sasa je strajkovao gladju u Ljubljani onog dana kada je obznanjena rezolucija o zabrani naoruzanja na prostorima ex–Jugoslavije. Napisao sam mu tada pismo podrske i divljenja, a on mi sada vraca srdacnim prijemom u dezeli.

U redakciji "Slovenskih novica" dajem intervju. Nesto kasnije isto sam uradio i na poziv Radio Slovenije, gde sam imao direktno ukljucenje u program. "Slusao sam te, dobar si bio. Ma, ne dobar, bio si vrlo dobar!", osokoljava me Sasa kad smo se ponovo nasli uvece.

Svih ovih dana u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani, razgovaram sa poznanicima, prijateljima i kolegama o nacinima organizovanja, prikupljanja i upucivanja pomoci u Bosnu. Cude me kazivanja nekih od njih da slabo saradjuju sa Efendicem, jer ih nigde ne notira. Njihovo angazovanje "ne prolazi kroz papire". Ne zele dalje tako, hoce da se saradnja legalizira i napusti sistem "ho–ruk! To kazem Hasanu.

Efendic se zesti. "Dolaze ljudi iz Gorazda, Bihaca, Sarajeva, sa Igmana, odasvud, i traze naoruzanje i municiju, odecu, obucu, hranu, sanitetska sredstva za svoje jedinice. Sve ih treba pohapsiti i pod strazom uputiti odakle su dosli. Ovako samostalno dolazenje je napustanje borbe. Sve sto nabavimo distribuiramo po nasem planu, a po zahtjevu Glavnog staba", kaze Hasan. Verovatno je u pravu.

I sām sam se uverio u nesvrsishodnost pojedinacnih dolazaka u logistiku. Obisao sam tri skladista sa pretezno intendantskim materijalnim sredstvima i ostao razocaran. Veci deo uniformi, dzempera, vesa, potkapa, cizama, bio je iz vojnih skladista iz Istocne Nemacke, s velicinama za vojnike–tenkiste. Godina proizvodnje stara, 1980–1985. Kozni delovi opreme su poprimili zelenkastu boju. Nadlezni iz skladista su se hvalili: "U Bosnu smo poslali na desetine hiljada kompleta!", a znam da nijedan deo ovih uniformi nije stigao do Sarajeva.

O svom razocarenju sam razgovarao sa Efendicem. "Znam da je takvo stanje. Sta se moze? U situaciji smo daj sta das’! Svaka nam je krpica dobro dosla. Tako je sada, sutra ce sigurno biti bolje. Cengic se angazovao da nabavi kvalitetnije uniforme i drugu vojnu opremu. Bice bolje!"

08.10.1992.
Jedan dan provodim u bazi za obuku diverzantskih grupa u zabitom delu Sljemena, nedaleko Zagreba. Tridesetak mladica i devojaka, vecinom iz Krajine, izvode borbenu obuku i pripremaju se da za dvadeset-trideset dana krenu u Bosnu. S nestrpljenjem cekaju taj dan. Upozoravam ih da je stanje na terenu tesko. Nedostaje oruzja, municije, druge vojne opreme. Ali ih i sokolim: "Vasim diverzijama u pozadini agresora mozete znatno promeniti situaciju u nasu korist. Vasa je uloga odlucujuca za daljnje vodjenje rata. Vi ste nasa nada!"


Proveravam stepen obucenosti i uvezbanosti ove diverzantske grupe. Tokom izvodjenja taktickih radnji uverio sam se da im treba jos dosta vremena i boljeg strucnog rada kako bi postigli borbenu sposobnost za "stici i uteci".
Devojke i mladici poseduju visok moral i patriotizam, tu im nemam sta zameriti, ali to nije dovoljno s obzirom na diverzantske zadatke koji treba da izvrsavaju u BiH.

Plasi me cinjenica da ovi mladi diverzanti odlaze za koji dan, a nemaju neophodnu vojnu opremu za izvodjenje najslozenijih borbenih radnji. Imam utisak da su manje-vise prepusteni sami sebi i da su bez dovoljno materijalne i strucne podrske. To se mora izmeniti. Insistiracu kod Efendica da im se posveti vise paznje.

Vreme do odlaska na Igman provodim najvise sa Kenanom Ramicem. On je Zelimirov vrsnjak i "saborac": Zajedno su bili sedamdesetih na odsluzenju vojnog roka na ostrvu Lastovu. Kod njega su snaha Azra i unuk Dado bili smesteni nakon odlaska iz Sarajeva, a on se, s pocetka agresije, nakon dolaska Fikreta Abdica u Rijeku i formiranja Staba za podrsku Bosni i Hercegovini, ukljucio s mnogo entuzijazma i pozrtvovanja u pomaganje domovini.

Kenan je veliki radisa i pozrtvovam mladic, koji, verovatno s razlogom, ima mnogo zamerki na rad ljudi iz BiH ovde u Hrvatskoj. Uocio je mnogo slabosti, a najveca je, kako kaze, "nema skoro nikakve saradnje na relaciji Logisticki stab Rijeka – Zagreb – Sarajevo." Ramicevo iskustvo je negativno kada je u pitanju organizacija i obuka BH dobrovoljaca u Hrvatskoj. "I jos crnje je to, sto posle obuke, koja zahteva i znatna materijalna ulaganja, po dolasku u BiH, u rodni kraj, manji broj se prijavljuje u jedinice AR BiH. Ovo im dodje kao kanal za spajanje sa porodicama, pa kad to ostvare, onda sav napor trose na njihovo izvlacenje u Hrvatsku, i dalje u Evropu. Tvrdim vam da ce se i ova grupa diverzanata rasturiti odmah po dolasku u Bosnu. Sav trud i materijalna sredstva ulozeni u njihovu obuku ce propasti!", rezignirano govori Kenan.

U "Vecernjim vijestima" Radio Zagreba cuo sam vest o smrti Vilija Branta, bivseg nemackog kancelara i dugogodisnjeg vodje Socijaldemokratske partije Nemacke. Bio je besprekoran demokrata, koji je uvecao ugled Nemaca u svetu. Istakao se u politici pomirenja sa komunistickom Istocnom Nemackom. 1971. godine dobio je Nobelovu nagradu za mir.

Kenan mi je doneo vest da je u Sarajevu u toku dana od granatiranja Doma za sirocad "Ljubica Ivezic" ubijeno troje sticenika, a 13 tesko ranjeno. Nakon prebacivanja povredjenih u bolnicu Kosevo lekari su izvrsili osam amputacija., Boze dragi, evo i daleko izvan Sarajeva sustizu me pogubne informacije o stradanju dece! Dokle tako!?

11.09.1992.
Ovih dana u Hrvatskoj i Sloveniji srecem ljude koji mi sa ponosom govore o pomoci koju su poslali u Bosnu. Jedan od njih je i Asim Perviz, cenjeni strucnjak, dugogodisnji zitelj Slovenije i jedan od direktora "Iskre". Odveo me u svoj magazin, ispunjen raznim tehnickim sredstvima, koje ovih dana treba da posalje u BiH. Pun je optimizma. Zadivljuje njegova vera u skori kraj rata. Vugdalic i ja, njegovi sagovornici, ne delimo to misljenje. Vugdalic ima mnogo informacija o prikupljanju novcanih sredstava za pomoc Bosni. Poznate su mu banke i ziro racuni u USA, Austriji, Nemackoj, pa cak i u Australiji, na koje "padaju" ti novci, ali ne zna gde stizu. Uveren je da je u pitanju sramna rabota otudjivanja pomoci, u koju je umesan i medjunarodni kriminal. Njih dvojica ogorceni su i na slovenacku vladu, koja dopusta brojnim oficirima bivse JNA, sa stanovima i porodicama u Sloveniji, da i dalje rade u JNA, i jos na komandnim duznostima u vojsci "Srpske krajine" i "Republike Srpske". "To ne cudi kad Slovenija, i u doba rata u Hrvatskoj, ali i sada, kad rat bjesni u Bosni i Hercegovini i kad su na snazi ekonomske sankcije Jugoslaviji, ostvaruje 34% svog ukupnog izvoza u Jugoslaviju", naglasava Perviz. Pitam se, onda, otkud mu toliko optimizma, kad sve ovo cuje i zna?

O ovim neveselim temama cesto raspravljam i sa prijateljem Sefketom Djapom. "Sve je to tako! Ne ide kako bi trebalo. Napokon, poslije toliko godina sluzenja drugima, sada mi, Muslimani, sami odlucujemo o svojoj sudbini. Nemamo skoro nikakva iskustva u izgradnji drzave i vlasti, u organizovanju diplomacije. Nama je pruzena prava prilika i to cemo znati dobro iskoristiti. Izetbegovic je pravi covjek, na pravom mjestu i u pravo vrijeme!", s uvjerenjem tvrdi Djapo.

"Buni me kako niste izvrsili deblokadu Sarajeva kada smo vam odavde poslali enormne kolicine vojne opreme i dvije brigade dobro opremljenih i uvjezbanih ljudi?" I jos provokativno dodaje, a osjecam i sa zaloscu: "Zasto u odbrani Sarajeva nema vise Srba?" Gledam ga i smireno mu kazem: "Znas li u kakvom okruzenju zive Srbi koji su se opredelili za Republiku Bosnu i Hercegovinu? Za one sa Pala i sire, mi smo izrodi srpskog naroda, izdajice. S druge strane, mnogi Muslimani nemaju poverenja u nas. Pitaju se, ali, bogami, neki znaju pitati i direktno, bez ustezanja: "Zasto ste ostali? Zasto niste sa "svojima"? Izjednacavaju nas sa cetnicima. Secaš li se 3. maja? Dok sam pomagao izvlacenje Predsednika iz kolone vozila JNA, cuo sam preko motorole: "Izdao je svoj narod, izdace i nas!" Kako onda mozes ocekivati masovno ukljucivanje Srba u oruzane snage? Oni verovatno misle da nigde vise ne pripadaju!" - smireno Sefketu prenosim iskustva sa terena.

Djapo mi je veoma drag, ali ocigledno da jednostrano gleda na pitanje ucesca Srba u Armiji BiH. Imam i za njega mnogobrojna pitanja, kao sto su: zasto onda ti nisi u Sarajevu da ga zajednicki branimo? Zasto nema veceg broja Srba, a u Sarajevu ih ima između 40.000 i 50.000, u vlasti, u preduzecima, u direktorskim foteljama u skolama, fakultetima, pa i za kasom u prodavnicama? Prepustam da sami Muslimani prosude zasto vecina Srba u Sarajevu zive u dvostrukom strahu – od granata i snajpera srbo-cetnika sa brda i "zalutalih" metaka u gradu. Sefkete, daleko si od stvarnosti!

12.10.1992.
Vec sam petnaest dana u Hrvatskoj, ali nikako da odem u Bosnu. Zapitkujem nervozno Efendica, on stalno ponavlja: "Ima vremena! Dogovoricu se sa Cengicem kako da te uputimo." Smisljam kako da to ubrzam. Predlazem da mi za odlazak na Igman nabave jedno terensko vozilo, koje bi potom posluzilo isturenom komandnom mestu (IKM). Moram cekati! I dok cekam, sa Kenanom posecujem bolnicu u Opatiji, u kojoj su smesteni ranjenici iz Bosne. Nosimo im hedije (tur., poklon – nap. autora), idemo od kreveta do kreveta, razgovaramo i obostrano se sokolimo. I njima i meni treba hrabrosti. Njima, naravno, vise. Ali, ne svima. Evo, Vildane, zene s plavim, krupnim ocima . Iz Dervente je, borac 103. brigade. Desna joj je noga amputirana. Muz joj je poginuo u aprilu. Otac, majka i njena sestogodisnja devojcica su u logoru. Nista o njima ne zna tri meseca. "Samo da im se ne desi najgore. Za mene nije vazno. Sta li sam ja skrivila Bogu da me ovako kazni? Vjerujem da ce mi sacuvati kcerku!", govori Vildana, bez suza u ocima. "Presahle!", pravda se. "Vi, o evi, nemate tako snazna osjecanja prema djeci, kakve imamo mi majke." Svesna je stanja u kome se nalazi.
"Jedva ekam da se vratim u jedinicu. I ovako, bez jedne noge, mogu biti korisna. Neka me rasporede u centar veza, pa ce vidjeti sta sve Vildana moze!", ponosito zakljucuje ova hrabra zena.

Postideh se pred njom kad mi nekontrolisano suza skliznu niz lice. Ispricah joj tuznu pricu porodice Bojadzi, sa sarajevskog Sedrenika. Presahle Vildanine oci zarosise. ...

Vracamo se Kenan i ja iz Lovrana. Nedeljno je posle podne. Sa radio talasa odjekuje glas reportera. Prenos neke nogometne utakmice. U vidokrugu oci su mi pune mora. Ostrvo Krk, Bakar, Rijeka, Opatija ... Normalan nedeljni dan, u normalnom svetu, a tamo, u Bosni ....?

Vinko je danas besan. "Zasto, barba Vinko?", pitam ga. Uzrok je informacija koju je cuo. "U Zagrebu je postignut dogovor Efendica, Cengica i Halila Halilbegovica sa predstavnicima jedna islamske zemlje ...." – "Koje?", presekoh mu kazivanje, "Nisu mi htjeli reci!", odbrusi Vinko, te nastavi ".... da u rat ukljuce 40.000 dobrovoljaca–mudzehedina. To treba odmah presjeci!" Nisam se slozio sa njime: "Zasto? Mislim da je to dobro! Svako ko se hoce boriti za odbranu zemlje, dobro je dosao", a priznajem, tada bas i nisam osobito mnogo znao o mudzahedinima. "Ako se to desi, eto vam vjerskog rata u Bosni! To su vjerski borci, fanatici poput japanskih kamikaza. Idu u borbu na Alahovom putu i za njega ginu. Kud ce bolja potvrda, i optuzba, dabome, da Izetbegovic hoce islamsku drzavu.?! Sjecate li se Karadziceve: "Mi, srpski narod, odredjeni smo da sprijecimo prodor islama na zapad. Dodju li mudzahedini u Bosnu, eto vam Evrope i svijeta za vrat!"

DIVJAKOV RATNI DNEVNIK ,,Bosanac u palati UN-a

23.09.1992.
Sreda je. Nalazimo se u zgradi Misije Republike BiH u Njujorku. Misija je useljena nedavno, pa su namestaj, kartonske kutije, tehnika, jos uvek posvuda razbacani. Domacini su veoma ljubazni, gostoprimljivi. Stalno nas necim nude, iako su veoma angazovani u pripremi Predsednika Izetbegovica za nastup na zasedanju Generalne skupstine OUN i na realizaciji kontakata sa drzavnicima iz celog sveta. Koristim se dozvolom da telefoniram, pa zovem kuma Miseka u Beograd. Iznenadjen pozivom, pita nelogicno: "Da li si ziv?" "Ziv, pa jos u Njujorku, sa Izetbegovicem, predsednikom Republike BiH. "Nemoj da se zezas!", kaze. Ne cudim se njegovim reakcijama. Jednostavno ne moze da poveruje u to da iz Njujorka cuje svog skolskog druga!

Koji sat kasnije sam u zgradi Ujedinjenih nacija na Ist Riveru. Sada su vodici Marko i Snjezana, a Emir je s nama. Otisak kaziprsta, fotografisanje, izrada akreditacije. I za desetak minuta formalnosti, put je u zgradu otvoren. Na reveru akreditacija. Na mojoj pise Mr. Milan Divjak. Greska. Marko me uverava: "Ma, to ne mijenja stvar. Vasa je slika i vase prezime. Mnogo bi potrajala ispravka. Neko je iz ambasade pogrijesio." Molim ih da me pricekaju koji trenutak, da malo sām "zraknem" po zgradi. Pristaju i ja se sunjam po hodnicima i salama. Puno je slika velikih majstora kista. U centralnom delu dominira Pikasova "Gernika". Zavirujem u salu u kojoj zaseda Generalna skupstina OUN. Sala fascinantna, namestaj obican! Zavirujem i u salu gde zaseda Savet bezbednosti. Osecam da sam prekardasio sa vremenom. Moji me cekaju. Vracam se, pa da bih ublazio svoje polusatno odsustvo, kazem: "Secate li se Dzin Kelija i "Amerikanca u Parizu"? E, sad zamislite Jovana Divjaka i "Bosanca u palati Ujedinjenih nacija’!" Smeju se, dobro je! Usledilo je onda fotografisanje, i ispred zgrade. Svidela mi se poza pored zastave s ljiljanima na jarbolima, medju 178 nacionalnih zastava, ali i ono pored impozantnih dimenzija bronzane skulpture kolta, s cevi u cvor zavezane. Eh, kada bi Ujedinjene nacije zavezale u cvor cevi usmerene na Bosnu i Sarajevo!?

Ponovo smo u ambasadi. Obralic nam pokazuje mapu ratnih radova sarajevskih likovnjaka: Pasica, Numankadica, Ramica, Skopljaka, Hoze i Obralica. Pokusace za nju zainteresirati neku od cuvenijih likovnih galerija. Zelim im srecu.

Urednik lista Muslimanski glas u Americi zove telefonom Ambasadu i moli me za intervju. Prihvatam kad iz razgovora shvatim da se dobro informisao o meni. Dodao je pri tome: "Bosanski muslimani ovde u Americi mnogo znaju o Vama. Imate njihovu veliku podrsku", pa moli da za list iznesem u kratkim crtama trenutnu situaciju u Bosni kako je licno vidim.

Naravno, poceo sam od opisa sramne uloge JNA u "tihoj okupaciji Bosne" i "do zuba" naoruzavanju paravojnih jedinica bosanskih Srba. Govorio sam i o bosanskim gradovima, Zvorniku, Visegradu, Foci, Vlasenici, u kojima je izvrseno totalno etnicko ciscenje. Informisao sam ga o logorima za civile, nesrpske nacionalnosti. Izneo sam i misljenje o organizovanju otpora agresoru, od formiranja "Patriotske lige" i "Zelenih beretki" do ustrojstva TO, a sada vec i Armije Republike BiH. Posebno sam istakao problem s naoruzanjem.

"Nemamo ni oruzja, ni municije! U Sarajevu jednu pusku koriste tri borca, u smeni. Medju puskama ima i onih proizvedenih 1928. godine. Bila bi muzejski raritet, da njome ne branimo grad. Tenkova, artiljerije, avijacije nemamo. Ni uniformi, ni cizama, niti druge intendantske opreme. Logistika prakticno ni ne postoji. Visok moral boraca je, zasada, najjace oruzje kojim raspolazemo. I zajednistvo. Nase jedinice nisu jednonacionalne, premda postoci nacionalne zastupljenosti u njima nisu proporcionalni. Apelujem na patriote svih nacionalnosti, koji zive izvan domovine, a na srcu im je Republika BiH, da nam se prikljuce u odbrani zemlje i u prikupljanju svekolike pomoci za Bosnu." To je bila moja poruka bosanskim Muslimanima u zapadnoj hemisferi.

Marku se dopalo moje kazivanje. Pazljivo je slusao sta govorim uredniku lista. Smisao svog komentara je sveo na recenicu: "Lako je davati podrsku rijecima, odavde iz Amerike. Treba poci u Bosnu i boriti se s puskom u ruci!"

Javio se telefonom i Markov otac, s molbom za tonski intervju za Hrvatski radio u Los Andjelesu. U uvodnom delu intervjua naveo je svoje tesko blajbursko iskustvo 1945. godine i sukob sa partizanskom vlascu nakon toga. Ranih pedesetih je napustio Jugoslaviju i otisao da zivi u slobodnom svetu. Prvo pitanje koje mi je postavio je glasilo: "Jeste li bili na Vukovaru?" "Ne, nisam. Nisam bio ni na jednom bojistu u Hrvatskoj!" Izrazio je zadovoljstvo tom cinjenicom. Iz razgovora ‘in live’ ja sam shvatio da se kriticki odnosi prema Mati Bobanu i HVO. Ne deli Bobanovo misljenje o BiH. Zalaze se za vecu saradnju Hrvata i Muslimana, Armije BiH i HVO. S takvim "slagvortom" ovog reportera, meni je zadatak u intervjuu bio veoma olaksan.

Posebno sam naglasio da "Zakonom o narodnoj odbrani/obrani oruzane snage RBiH sacinjavaju Armija RBiH i HVO. Na papiru je to dobro zamisljeno, ali u praksi ne ide kako treba. U junu je bila planirana zajednicka akcija vojne deblokade Sarajeva, ali je HVO izneverio. Ne samo da nije obavio dogovoreni deo posla s teskim naoruzanjem, nego je sprecio ucesce jedinice TO iz Kiseljaka u deblokadi Sarajeva. Time je direktno uticao na neuspeh deblokade. Sarajevo je ostalo u obrucu do danas. Nema nam opstanka ako Hrvati u Bosni ne shvate da moramo dejstvovati zajedno. U Sarajevu se govori da HVO saradjuje sa cetnicima sa Ilidze. To vredja Muslimane i borce Armije BiH."

Ovu ocenu sam izrekao u dahu, strahujuci od reakcija slusalaca Hrvatskog radija u Americi. Markov otac je bio prezadovoljan razgovorom, dogovorili smo jos jedan susret i razgovor.

Ponovo smo u zgradi na Ist Riveru. Sada u sali br. 4, u kojoj je sve spremno za pocetak press-konferencije Predsednika Izetbegovica. Za sto na podijumu sedaju gosp. Izetbegovic, ambasador Sacirbej, njegov pomocnik Ivica Misic i clan Protokola Generalnog sekretara OUN. Sedim u prvom redu sa mojim trenutnim domacinima Markom i Zvezdanom. Ona je Srpkinja. Roditelji joj zive u Sarajevu. Ona pomaze u Ambasadi. I jedno i drugo je "trn u cetnickim ocima". Roditelji se plase za nju, pa ne bi volela da bude snimljena na konferenciji. Bolje je ne izazivati vraga! Prebrojavam prisutne novinare i TV kamere, pa konstatujem da novinara ima izmedju 70 i 75, "mrdaju se, pa ih je tesko zbrojiti", i 7 kamera. Konferencija pocinje. Predsednik govori smireno, veoma argumentirano.

Usledila je prava "provala" pitanja, koja su padala sa svih strana sale. Neka sam pribelezio. "Kako govorite o agresiji na BiH, kada u Bosni i Hercegovini medjusobno ratuju Srbi, Hrvati i Muslimani na prostoru gde zive stotinama godina? Zar to nije gradjanski rat?" "Kazu da ste mogli spreciti rat! Nudjeno vam je da budete prvi premijer u konfederaciji Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vi ste to odbili i time posredno uveli BiH u rat! Kakav je vas komentar?" "Govori se da gradite islamsku drzavu u srcu Evrope! Molim da nam to objasnite." "Na koga se oslanjate u medjunarodnoj politici – na Zapad ili Istok?" "Kakva je i kolika pomoc islamskih zemalja Bosni i Hercegovini?" "Insistirate na skidanju embarga na uvoz oruzja da biste odbranili Bosnu od agresije. Embargo je uveden za sva zemlje ex–Jugoslavije da se spreci daljnje sirenja rata. Kako mislite da se skine embargo za BiH, a ne i drugim zemljama?"

Bilo je zadovoljstvo slusati sa kakvom sigurnoscu, odmerenoscu i ubedljivoscu odgovara Izetbegovic na ova, cesto i provokativna pitanja. Najvise se zadrzao na argumentovanju pitanja "agresija – gradjanski rat". Ponovivsi uvodno izlaganje o JNA, o paravojnim srpskim formacijama iz Srbije i Crne Gore i njihovim dobrovoljcima u organizovanoj vojsci bosanskih Srba, lako je dokazivao da se radi o nametnutom ratu narodima Bosne i Hercegovine koji postuju Ustav RBiH. "Nasa Vlada, nasa vojska, nasa policija su visenacionalnog i visereligijskog sastava. Na tom gradimo nas sadasnji sistem vlasti i odbrane. Medju nama je zamjenik komandanta nase Armije, koji je porijeklom Srbin. Neka vam o tome i on govori. Na Bosnu se vrsi agresija sa ciljem da se unisti moj muslimanski narod."

Pri kraju press-konferencije i meni se upucuju pitanja. Bila su, pre svega, vojno-strucne prirode. Novinare je interesirao sastav i naoruzanje JNA i vojske "Republike Srpske", potencijali kojima raspolaze Armija Bosne i Hercegovine, stepen obucenosti i uvezbanosti oruzanih snaga BiH, saradnja Armije i HVO, i drugo. "Do kada mozete da se borite protiv tako jakog neprijatelja, kako ste nam ga prikazali u izlaganju?", bilo je poslednje pitanje kojeg mi je postavio novinar Timesa. Odgovorio sam povisenim glasom: "Dok ga ne pobedimo!" i dobio snazan aplauz prisutnih. Naravno, odgovorio sam na sva postavljena pitanja.

Uz Predsednika sam i u razgovorima sa delegacijom Luksemburga na zasedanju Generalne skupstine OUN, jer je Luksemburg trenutni predsedavajuxi Evropske unije. Delegaciju onespokojava smrt dvojice francuskih mirovnih vojnika, pripadnika UNPROFOR-a, pa zahtevaju od Izetbegovica da izvrsi temeljitu istragu u vezi sa ubistvom i spreci ponavljanje ovakvog incidenta.

Meni je postavljeno pitanje: "Da li su sve vase jedinice pod kontrolom vojnih vlasti?" Upitno sam pogledao u Izetbegovica, ali on nije reagovao, pa sam shvatio da ja na to treba da odgovorim i odgovorio sam : "Da, da, sve su vojne jedinice pod kontrolom i nije se moglo dogoditi da iko iz Armije RBiH otvori vatru na pripadnike UNPROFOR-a." Slagao sam u najboljoj nameri, uveren da to koristi Bosni i Hercegovini.

Na to se, pak, oglasio Predsednik: "Nemoguce je u ratu ostvariti sto posto kontrolu nad vojskom. Ali sam siguran da to nisu uradili moji vojnici." Nije mi bilo prijatno sto sam tvrdio jedno, a moj predsednik drugo, pa sam zakljucio da je bolje da se iskljucim iz nastavka razgovora. Shvatio sam, dockan, da nemam diplomatskog iskustva.

Kasnije, prisutan sam petnaestominutnom razgovoru Predsjednika Izetbegovica sa ministrom vanjskih poslova Savezne Republike Nemacke, gospodinom Klausom Kinkelom. Nas predsednik insistira na nemackoj pomoci u skidanju embarga na naoruzavanje i postivanju rezolucije OUN u vezi sa zabranom letova avijacije nad Bosnom i Hercegovinom, koju vojska SR Jugoslavije i srpska vojska ne postuju. Sa zadovoljstvom primecujem da se ministar Kinkel prijateljski ophodi prema Izetbegovicu.

"Nepravedna je odluka o embargu Vasoj zemlji, ali za sada Nemacka nema istomisljenike u Savetu bezbednosti da se Rezolucija izmeni. Radicemo na tome, a i na doslednom sprovodjenju Rezolucije o zabrani leta nad vazdusnim prostorom Vase zemlje."

Molim u sebi da mi ne postave kakvo "skakljivo" pitanje koji trazi "istinu, i samo istinu!". Molitva je bila uslisena.

U hotelu cekala me Rija Alicehajic, skolska drugarica mog sina Vladimira, meni oduvek draga mlada osoba. Pricali smo, s melanholijom se prisecajuci kraja osamdesetih godina, kada je iz Sarajeva otisla u svet. Mnogo i naporno radi. Pristojno zaradjuje, ali zali za Sarajevom i jedva ceka susret sa roditeljima, koji ive u opkoljenom gradu. "Nista gore od drugih", kaze cestita Rija, "ali to treba prezivjeti!" Sat naseg susreta je prebrzo protekao. Cao, mila!

Dosta mi je tuge! I dosta moralistickog samoprebacivanja. Krecem u
"zivot". Vozimo se "Chevroletom" po Brodveju. Meni ta spora voznja u "starim kolicima", u guzvi stotine vozila, izgleda nekako otmeno. Glavu okrecem na sve strane da nesto vazno ne propustim. Bleste izlozi, svetlucaju mamutske reklame "od zemlje do neba", tresti "muzika" stotine motora i autosirena. Divna kakofonija, brodvejska! Marko pokusava da objasni sta je sta na ovom magicnom prostoru, ali ga ne cujem, sto od buke, sto od euforije koja je mnome sasvim ovladala.

A, sada, na predstavu mjuzikla. "The cats"! Do nasih sedista u sali prolazimo kroz pravo groblje razbijenih televizora, starih automobilskih guma, prljavih kanti, rita, starog, prasnjavog namestaja. U smetljistu smo, u kraljevstvu otrcanih gradskih skitnica – macaka. U ambijentu koji se neprimetno, postupno "utapa" u scenografiju scene u sredistu sale. Nedozivljeno!

Sedimo u dvadesetom redu. Karta po sedistu 80$. Emira nas "tesi" : "Oni blize sceni su platili 150$. E, sada mi je lakse kada sam to cuo!? Nas je ovde sestoro, Predsednikova kcerka Sabina, Halida, Sanela, Marko, Emir i ja. Primecujem, Bosanci na Brodveju su svecano obuceni, a Ameri raznoliko i lezerno. Tako sam to video i tako je bilo dok se nisu poceli popunjavati prvi, najskuplji redovi kraj scene. Muskarci i dame u toaletama dostojnim ambasadorovog partija. "This is America!"

Zaglusujuca dzez muzika i fascinantna igra svetlosti i mraka uvertira su predstave. Sledi smirivanje zvuka i svetlosti, i pocetak velicanstvene igre plesacica i bodrih plesaca, uspele kombinacije klasicnog i modernog nacina izvedbe. Smenjuju se muzika, igra, pevanje, svetlost. Ciklicno se rasplamsavaju i tihnu, nestaju u tami i blesnu u svetlosti, uvlace me u sebe, u ples, u igru, u pesmu, pa igram, plesem, pevusim, ali me onda iznenadna tresnu, osveste, izbace iz mjuzikla, vrate "na svoje mesto", pa se osvrcem da vidim kako carolija deluje na druge .....I, tako, zadremah .... Vidim, i Emir se bori sa snom. Boze, koliko se to umora uvuklo u ova nasa tela da ni u ovakvim izuzetnim, ekstaticnim trenucima nismo kadri da mu se odupremo!? Mjuzikl me mami, neprijatnost pred ljubaznim domacinima iz ambasade upozorava. Stipam se, vrpoljim na sedistu da otklonim sanjivost, da se odbranim od sna.

Sa dvostrukim odusevljenjem prikljucio sam se freneticnom pljesku publike na kraju predstave. Najpre da izrazim svoju divljenje umetnicima, a onda i da pozdravim zavrsetak predstave kao spas od sna, od blamaze koju mi donosi veliki zamor. Akteri su, na bis, izveli jos nekoliko odlomaka iz najatraktivnijih delova mjuzikla, i nakon dvadesetak minuta aplauza bosansko drustvance je bilo ponovo na kisnim avenijama Njujorka. Bogomdano osvezenje!

Ponoc je vec davno bila prosla, kada sam umorne kosti spustio na meku postelju.

24.09.1992.
Nema opustanja za Jovana Divjaka! Kad sam jutros, jos uvek euforican zbog sinocnjih dogadjaja, nazvao Nadu u Beograd, da sa njome podelim svoje odusevljenje, presrelo me njeno uplakano pitanje: "Sta se to desilo Vladimiru i Zelimiru u Sarajevu?"

"Video sam ih noc uoci mog puta u Ameriku", pokusao sam je smiriti.

Razaznajem iz njenog placnog govora da joj je komsinica Slavica kazala da je na vestima Radio Beograda cula da je jedan od Divjakovih sinova ubijen, a drugi je pobegao na Pale. E, sad je dosao red da se i sām uspanicim! Slutim, u pitanju je grubo smisljena cetnicka provokacija, da se potaru efekti mog prisustva u bosanskohercegovackoj delegaciji u Njujorku, ali rat je i moguce su i "nemoguce" stvari. Sada tesko mogu umiriti Nadu, kad su se nemir i nespokojstvo uvukli i u moju dusu. Obecavam joj da cu odmah nazvati Sarajevo i javiti joj hitno sta doznam.

Dok uznemiren vodim razgovor sa novinarkom Timesa, osluskujem Zvezdanu, koja pokusava u telefonskom kontaktu sa Glavnim stabom u Sarajevu doznati novosti o sinovima. Ova raspetost je trajala vise od sat vremena. Zvezdana me obavestava da Stab nema nikakvih saznanja o sinovima, ali ce proveriti navode i hitno me obavestiti. Ne verujem da Stab o tome ne zna nista, pa se moj nespokoj povecava, nervoza raste, kao i crne misli kojima nisam sklon. Zvezdana insistira da podjemo u obilazak Empire State Buildinga, ali ja nemam zivaca za to. Trazim cigaretu od Emira, palim je, a on me zacudjeno gleda, zna da ne pusim. Molim Zvezdanu za malo strpljenja .....

Nakon tridesetak minuta poziv iz Sarajeva. Sve je u redu s njima! Nemam vremena da se poradujem, odmah nazivam sestru i javljam joj. Ona i dalje place, a ja korim nesmotrenost Slavice i molim Nadu da se pribere.

Bosanskohercegovacka dijaspora u Nju Dzerziju priredjuje svecanu veceru za Predsednika Izetbegovica i clanove delegacije. Radujemo se svi tom "domacem sijelu". Pre odlaska u Nju Dzerzi, upoznao sam u firmi "Interenergu", smestenom u prostorije predstavnistva "Energoinvesta" u SAD, grupu uspesnih biznismena Muslimana, koji imaju razgovor sa Predsednikom i zele predati izvesnu sumu dolara za "bosansku stvar".

Dok ocekuju gospodina Izetbegovica traze da im kazem moja iskustva. Jasno sam im dao do znanja da se ARBiH veoma tesko suprotstavlja do zuba naoruzanoj vojsci bosanskih Srba i paravojnim formacijama iz Srbije i Crne Gore. "Sa zanemarljivim brojem artiljerije, tenkova i pesadijskog naoruzanja u odnosu na agresora jedva branimo sadasnje polozaje, a o deblokadi Sarajeva mozemo samo da sanjamo." Reakcija na ovu moju izjavu bila je njihova sumnja.

- Zar je tako teska situacija? - u horu me pitaju.

Mojoj se izjavi suprotstavio, gotovo srdito, neki Mulaomerovic, koji je "potegao" cak iz Minesote na sastanak sa Izetbegovicem. - Nase informacije kazuju da je pitanje dana kada ce se Sarajevo deblokirati, pa, eto nas za desetak dana na obale Drine!

Necu da polemisem. Vidim, ti su ljudi u dubokoj zabludi. Ko li im daje takve nerealne procene? Eto, neka im Izetbegovic objasni kakvo je stanje, ako meni ne veruju.

Zbog neodgovornosti Emira Krkalica, sto mu se pocesto desava, kasnimo na "druzenje" sa BH dijasporom i stizemo u 20,30 sati. To je u momentu kada je Ivica Misic, clan BH misije u Njujorku, novinar Oslobodjenja, koji povremeno pise komentare za svoj list, predstavlja delegaciju na celu sa Alijom Izetbegovicem. "Draga gospodo, pozdravimo glavnokomandujuceg u odbrani Sarajeva koji ulazi u salu, Jovana Divjaka. Srbin, koji je od prvog dana u odbrani Sarajeva!" - Ganuo me dug i topao aplauz preko 200 prisutnih.

Ivica Misic bas pretera sa onim "glavnokomandujuci". Nije prilika da o tome s njim polemisem. Jedan sam od hiljada gradjana Sarajeva koji su se svrstali u prve redove odbrane Grada i nista, bas nista vise od toga!

Vecera je zapocela govorom Predsednika. "Za opstu stvar, bilo bi veoma znacajno da se organizovano prikupljaju materijalna sredstva koja bi se upotrijebila za nabavku vojne tehnike, jer je bukvalno nemamo. I, ne manje vazno, da vi, svi vojno sposobni, dodjete u Bosnu da je zajednicki branimo. Koliko god su vazna materijalna sredstva, toliko je, za jacanje ukupnog morala i patriotizma, vazno da se u odbranu ukljuci svaki njen gradjanin koji je izvan domovine. Nama nije potrebna samo verbalna podrska. Vidite da svjetski mocnici ne dozvoljavaju da se naoruzamo da bismo branili i odbranili nasu djedovinu!".

Medju prisutnima je poveca grupa bosanskih Hrvata. I njima se Izetbegovic obraca: "Na referendumu je veci broj Hrvata, zajedno sa Bosnjacima i manjim brojem Srba, dao glas "za" nezavisnu drzavu Bosnu i Hercegovinu...Danas sam ovdje u Njujorku sa predsjednikom RH Franjom Tudjmanom potpisao aneks na sporazum Hrvatske i BiH o zajednickoj odbrani granica, koji je sklopljen u julu. Dogovorili smo se da formiramo zajednicki komitet za koordinaciju odbrambenih napora dvije zemlje dok se agresija ne zaustavi. Uputili smo zajednicki zahtjev Savjetu bezbjednosti da ukine embargo na isporuku oruzja BiH. Moramo obezbijediti zajednicko djelovanje Armije BiH i HVO, jer odbrana Bosne lezi na snazi zajednickih oruzanih snaga Muslimana, Hrvata i svih drugih. Bez pomoci Zagreba mali su izgledi da preokrenemo borbenu situaciju u nasu korist."

Slusam Predsednika i osecam da ne veruje u ono sto je s Tudjmanom dogovoreno. Kako je tesko breme koje taj covjek nosi na plecima! Kako je diplomatija teska disciplina!

Iseljenici su izlaganje primili sa odobravanjem i sa puno emocija. Usledilo je mnostvo njihovih pitanja, na koje je Predsednik odgovarao kristalno jasnim jezikom i argumentima, ne ostavljajuci nikog u dilemama.

Nakon toga su govorili Memija i Obralic, pa Haris i Emir, pratioci. "To su nasi heroji. Oni dolaze sa prvih linija odbrane Sarajeva. Dok imamo ovakve borce, Bosna ne moze biti porazena," tako je Ivica Misic predstavio prisutnim gostima Harisa i Emira. Meni niko nije ponudio da govorim. Osecao sam se "bacen u zapecak", neprijatno. Mislim da je imalo smisla da im se obratim, imao bih im sta reci "sa prvih linija". Kasnije sam se pozalio Memiji, a on mi je zacudjeno odgovorio protivpitanjem : "Pa, zasto se nisi sām javio da govoris?" Sve mi je prekipelo, pa sam mu grubo odgovorio: "A zasto vi niste rekli Izetbegovicu da treba da i ja govorim, sedeli ste uz njega?" Nisam dobio odgovor.

Izvesnu satisfakciju sam ipak dobio. Posle vecere, prisutni su me prosto saterali u cosak i trazili misljenje o situaciji u Bosni i Hercegovini, uz topla i brojna zahvaljivanja za ono sto sam ucinio i cinim. Iako mi je bilo nelagodno slusati silu komplimenata, moram neskromno priznati da mi je to, s druge strane, bilo prijatno. I ja sam samo covek i meni treba podstreka. Narocito kada ga ne dobivam od onih bliznjih, koji su neposredni svedoci napora kojeg cinim.

Ljudi se interesuju za svoje u Sarajevu, Tesnju, Teslicu, Tuzli... sirom Bosne. Mole da im ponesemo pisma i novce koje su skupili za njih. Za tili cas se skupilo 20 pisama s oko 5.000$.

Evo i Senada, sina mojih sarajevskih komsija i prijatelja iz ulice, Melce i Dike Djecevica, vrsnjaka mojih sinova. Vec je pet godina u Americi. Zadovoljan je ovdasnjim zivotom i uspehom u radu. Brine za roditelje, koje nije cuo vise od tri meseca.

Predstavio mi se Safet Tanovic, brat Bakira Tanovica, jednog od osnivaca SDA u BiH Sarajevo. Porodicu Tanovic poznajem dvadeset godina. Moji sinovi se druze sa Jusufom, Jukom Tanovicem cijeg strica evo, susrecem u Americi.

- Hvala vam na opredeljenju da branite Sarajevo, simbol svih Muslimana. Mi smo merhametli narod, znamo da cijenimo dobro i postenje. Vi ste obljubljeni u mom narodu. - kaze gospodin Tanovic, cvrsto me drzeci za ruku. - Imacu cime da se pohvalim Jusufu.

I tako, do duboko u noc. Razgovoru nikada kraja. Valjalo je poci, ali se nije moglo. Emir je opet nesto zabrljao sa prevozom, pa je u pomoc priskocio Senad. Pozvao je svog prijatelja, Lazara, nekadasnjeg sarajevskog studenta, poreklom sa Kosova ili Sandzaka, nisam dobro upamtio, a sadasnjeg menadzera nekoliko njujorskih restorana. Dosao je u ponoc u Nju Dzerzi po nas i poveo me natrag, na Menhetn, u hotel. U voznji su mi njih dvojica objasnjavali gde se nalazimo trenutno, izgovarali nazive nebodera, institucija, avenija, parkova, spomenika. Dok su se oni svojski trudili u ljubaznom informisanju, moja se podsvest mucila mislju o nefer odnosu kojeg sam doziveo na veceri: "Ko li je taj koji nije dozvolio da govorim ljudima?" Iz razgovora s njima u "cosetu" shvatio sam da su to zeleli. Zeleo sam i ja.

Memija me pozvao ujutro, 24. septembra, da se prikljucim Predsedniku u razgovoru sa uticajnim clanom americke administracije, gosp. Iglbergerom, ex–ambasadorom u SFRJ, postovaocem Bosne i Hercegovine. Buduci da me nasa ambasada nije bila planirala za ovaj sastanak, a vise zbog sinocnjeg postupka koje me istinski pozledio, Mufidov interni poziv nisam prihvatio. Kao da je osecao sta me muci u dusi, cudesni Senad Djecevic, velikom paznjom je potirao nemar drugih prema meni. Evo i sada, vodi me u zapusten metro, u drndave vagone i neugledne metrostanice, potpuno suprotne cistoci i lepoti metroa kojeg sam koristio kad sam bio na skolovanju u L’école d’État major u Parizu 1965. godine. Vozimo se do pristanista, odakle cemo brodicem do Kipa Slobode.

Vreme je prohladno, a red pod kipom dugacak, internacionalan, multirasan, koloritan po odeci i raznolik po jezicima koji se cuju. Cekamo strpljivo, a za nagradu dobivam mogucnost da se, preko 280 stepenica, popnem u glavu statue, odakle "puca" divan pogled na reku Hadson, na jugozapadnu panoramu Menhetna i njegovu fascinantnu gigantsku arhitekturu.

Kad me umor dohvatio, Senad je vec imao spreman odgovor za tu situaciju. Odveo me u japanski restoran na obed. Velikodusno je objavio: "Moj ste gost danas. Izaberite pice i jelo po zelji!" Jela ne poznajem, pa sam izbor prepustio njemu. Pice znam, "sake", premda ga nikada nisam pio. Sada hocu da ga probam. I dok cekamo posluzenje, pricam Senadu kako sam nedavno u Sarajevu, kad su zalihe pravog pica presusile u gradu, pio alkohol od rize, koja se deli u humanitarnoj pomoci, a spravljen u kucnim "laboratorijima" sarajevskih bekrija i pijanaca. Smeje se, misli da se salim. Stize "sake", pa supa od prepelicinih jaja, salata iz mora, jastog, biftek, raznovrsno povrce, zacini, vocne salate i one od povrca, peceno meso .... Senade, hvala!

Po povratku u hotel, najavljujem se Predsedniku pred moj sutrasnji odlazak u Vasington i povratak u Sarajevo. Razgovaramo u njegovoj sobi. Pita kako ocenjujem njegov govor u Generalnoj skupstini OUN. Uzvracam da je govor dobro primljen u Asambleji, da o tome svedoce nekurtoazna cestitanja i priznanja za otpor koje gradjani BiH pruzaju neofasizmu u srcu Evrope. Sa svoje strane Predsednik kaze da ga je obradovala inicijativa predstavnika Evropske zajednice (Britanije, Belgije i Francuske), na otvaranju 47. zasedanja Saveta bezbednosti, za uskracivanje glasackog prava Jugoslaviji u OUN, "kao jos jednu kaznu za podsticanje rata u BiH!" Eto, to je potvrdjeno.

Naime, jucer je u Generalnoj skupstini ,sa gigantskih 127 glasova "za" i svega 6 "protiv", izglasana Rezolucija br. 777 Saveta bezbednosti, kojom se SRJ iskljucuje iz rada Generalne skupstine dok se ne resi njen status u svetskoj organizaciji. "Iako sporo, ocito je da svijet spoznaje ulogu Jugoslavije u ratu u BiH i da je spreman da odlucnije reaguje u nasoj zemlji." - nastavlja zadovoljno.

Pitam ga o razgovoru sa Tudjmanom. "Sa njim covjek nikad nije siguran. Ne vjerujem mu! Nisam uvjeren da ce sprovesti sve sto je dogovoreno. Imacemo jos mnogo i veoma dugo problema sa Hrvatskom!" - glasio je dosta rezigniran odgovor Predsednika. "Odavde odlazite na Igman. Tamo ovih dana treba da izidje i Halil sa ljudima iz
Staba. Treba da pripremite deblokadu Sarajeva do kraja godine. Ucinicu sve da se na Igman dopremi sto je moguce vise naoruzanja i municije. Siguran sam da ce izlaskom komandanata izvan okruzenog Sarajeva biti promijenjena vojnopoliticka situacija u nasu korist. Neka vam Hasan Efendic pripremi siguran put od Zagreba do Igmana." - zavrsne su reci mog Vrhovnog komandanta. Delio sam njegovo uverenje da ce naredna deblokada Sarajeva biti dobro pripremljena i uspesno ostvarena.

DIVJAKOV RATNI DNEVNIK,,,Imam li pravo na malo srece?

19.septembar 1992.
Jutros, pre sastanka, pozvao me komandant Halilovic i saopstio da putujem sa predsednikom u Njujork, "... najvjerovatnije sutra!", dodavsi jos smireno: "To je predsjednikova zelja i odluka." Sefer mi je to rekao na nacin kako mi obicno saopstava nalog da odem do, npr., Stupa ili da obidjem polozaje na Mojmilu. Bez uzbuzjenja i mirno! A u meni je odmah prokljucao vulkan osecanja, misli, pitanja… Zasto bas ja? Kako ja? Sta cu "tamo" da radim? U kojem svojstvu?

Srce je izdajnicki odavalo moje veliko uzbudjenje. Kucalo je glasno, snazno i ubrzano, gotovo da mi je bilo neprijatno pred Seferom. Gimnazijalac Jovan, s mladalackim odusevljenjem, probudio se iznenada u meni, vec dedi. I nisam znao da li je to odusevljenje zbog velikog priznanja koji ovaj poziv nesumnjivo ima za mene, ili zbog dalekog putovanja i avanture susreta sa Njujorkom, megapolisom, u nevakat nasih zivota, u toku ovog sarajevskog uzasa? Ili je, ma, jeste!, oboje u pitanju? Sva su se ta osecanja, misli, pitanja, dileme i sta jos ne, ucas kanalisale u nevericu: (sanjam li?) i zbunjenost koja je polako ovladavala sa mnom.

Sa takvim galimatijasom u dusi, vratio sam se u kancelariju, Branki, Emiru i Srdjanu. Spustio sam se bez reci na stolicu i duboko disao. Hteo sam se pribrati, ali je to bilo dvostruko nemoguce. Nisam to licno mogao uraditi, jer se u meni vulkan samo "pritulio", nije ugasio. A ni moji saradnici mi nisu dozvoljavali, gledali su me kao da sam cudo, znatizeljno i nestrpljivo. Pritisak je i spolja i iz iznutra bio pregolem i onda sam naglo đipio sa stolice i kriknuo: "Sta me gledate? Idem u Ameriku!"

E, sad je na njih dosao red: kako? kada? s kime? zbog cega? I ono sto bih im znao reci, i ono na sta im ne mogu odgovoriti, odgovora naprosto nemam, sto sada, u ovom trenutku neocekivane radosti i nije vazno. Ali jesam, bogami, mogao zaliti novost, pa smo nas cetvero izvukli neke stare rezerve pica, Delimustaficev dar, i zuckasta tecnost viskija je orosila nasa grla. Onda me, idiotski, pocela obuzimati skepsa. Ne moze to biti, suvise je lepo i nestvarno! Cuo sam teoriju: viski dize tonus klonulim i prizemljuje euforicne. Ne znam je li to tacno, nije ni vazno, ali sam nekako splasnuo.

Kada sam se vratio sa "famoznog" sastanka, pozto mi je Sabina Izetbegovic, sekretarica predsedavajuceg Predsednistva Alije Izetbegovica, dala putne troskove za put u Njujork, krenuo sam u potragu za odecom i obucom. Desna ruka mi je Zuhra, sekretarica u Predsednistvu. Rastrcala se po Predsednistvu da mi pronadje, u bogatoj zaostavstini onih sto su nas nenada napustili i otisli na Pale i u Grude, pristojno i pristalo odelo. Pri tome je stalno ponavljala: "Ovo je istorijski trenutak! I za vas i za Bosnu. Vi toga niste ni svjesni!" Niceg bas istorijskog ne vidim u tom odlasku. Uzbudljivog da, ali istorijskog ...? E, necu da joj oponiram, jer se trudi svojski, ne bi bilo uljudno. A mozda bi pomislila da sam lazno skroman? Njeno iskustvo sa ljudima u Predsednistvu je veliko. Svasta je ona videla i dozivela ovdje.

Emir, pajdas sa aksamluka u "Dulaginom dvoru" na Bascarsiji, ukljucio se u daljnju potragu za deficitarnim kosuljama, vesom, obucom, a Emir Krkalic donio mi dva odela od svog rodjaka. Pozrtvovanju mojih bliznjih nigde kraja. Jedni skupljaju, drugi peru i suse, treci peglaju (idem li, uopste?), cetvrti ..... Zele da budem cist, uredan, lep kada me u svetu vide i saznaju da dolazim iz bezvodnog, bestrujnog, gladnog, unizenog, ali besmrtnog Sarajeva.

Dugi razgovori do kasno u noc s prijateljima i porodicom. Srdjan, mangupski, vojacki grubo i neotesano, "savetuje": "Cuvajte se "side"!"Sinovi i supruga su odusevljeni. Ponosni su na svog domacina. Hej, Amerika u ovo pogano doba! Vladimir je konkretan: "Rista, donesi mi cigareta!", Zelimir: "Meni, boga ti, viski!", a oba: "Pozdravi nam sinove!" Vera je i u radosti brzina: "Cuvaj se! Vrati nam se sto prije. Pozdravi snahe i unuke." Sve cu im zelje ispuniti, skromne su i dostizne. Ljudske!

20. septembar 1992.
Poranio sam! Ko ujutro zakasni do bureta sa vodom u zgradi Predsednistva, gde je smesten Stab, nece se ni umiti. Jedno bure na pedeset ljudi!? Tako je to u ratu. Perem se i doterujem. Idem do komandanta Sefera na pozdrav i poslednje upute, ako ih ima. Galantno meni i Emiru daje, na priznanicu, naravno, 1.500 DM, "da nam se nadje". "Vidimo se na Igmanu!", rekao je prostodusno na rastanku.

Krecemo ispred zgrade Predsednistva u 11,25. U prvi transporter UNPROFOR-a ulazi predsjednik sa suprugom i pratnjom, a u drugi se smestamo novinar Mufid Memija, Salim Obralic, sarajevski likovni umetnik, Emir Krkalic i ja, uz obaveznu pratnju vojnika OUN.

Prvi put u toku agresije prolazim putem do aerodroma. Zebem! Sedeci iza vozaca nastojim da osmotrim pravac kojim se krecemo. Kroz prorez (prozorcic) na transporteru uocavam rusevine i paljevine zgrada iz vremena austrougarske i onima gradjenim sedamdesetih i osamdesetih godina. Na Marijin-dvoru na svakoj zgradi desetine rupa od parcadi granata, sva stakla na prozorima polupana, kasarna "Marsal Tito" u rusevnom stanju, "sibica" stambena visespratnica pola izgorela, , Posta na Dolac-malti devastirana, na tramvajskoj pruzi desetine tramvaja potpuno onesposobljeni i odavno izbaceni iz upotrebe, zgrada TV SA potpuno ostecena... i tako sve do aerodroma! Nase nas kontrole zaustavljaju na dva-tri mesta, a onda ulazimo na teritorij kojeg kontrolise neprijatelj. Zaustavljaju nas na nekom njihovom kontrolnom punktu. Virim kroz otvor i vidim rukav vojnika na kojem su oznake, cetiri ocila. Zebnja se pretace u strah: "Sta, ako...?" Na srecu, kratko je trajalo i nas put do aerodroma je bio brz i siguran.

Sve je danas u znaku "prvi put". Tako je i sa neugodnom voznjom u transportnom avionu. Mislim da je nas nosio oznaku AN–22. Sa strane ima ugradjena neudobna sedista, a u sredini je sirok, slobodan prostor sa raznovrsnim teretom. Avion je supalj! Ako nije, onda nije ni dobro "dihtovan". Iako je dan vedar i suncan, odasvud se u avion uvlaci hladan vazduh. Avion je pun putnika, najvise vojnika pod punom ratnom spremom. Nema razgovora u avionu, od buke motora se nista ne cuje. Sleteli smo na zagrebacki "Pleso" nakon 60 minuta neudobnog leta.

Izvode nas iz aviona i odvode preko platoa do "cesne", ispred koje nas srdacno docekuju gospoda dr. Semso Tankovic i Salim Sabic. Upamtio sam im imena, ali nisam siguran kakvu funkciju obavljaju u Zagrebu. Ulazimo odmah u avion i nastavljamo za Bec. Hej, covece – Bec! Divnom snu nigde kraja! Let sa "cesnom" je mnogo ugodniji, nenaporan. Brzo je prohujao sat i po leta i evo nas, stigli smo u austrijsku prestonicu.

Docekao nas je vrsilac duznosti ambasadora Republike Bosne i Hercegovine, gospodin Mahir Hadziahmetovic. Toplo i prijateljski! Predsednik nastavlja putovanje redovnom linijom za Njujork. Za sve nije bilo mesta na tom letu, pa mi ostajemo do sutra. Kakve li srece! Noc cemo provesti u Becu! U otmenom hotelu, u drustvu sa susretljivim i ljubaznim clanovima nase ambasade, u vecernjoj setnji beckim ulicama, na veceri sa domacinima.

E, da, prvo sam se javio telefonom sestri Nadi. Posle cetiri ratna meseca. "Zovem iz Beca", - kazem joj, a ona misli da se salim. "Uozbilji se, bato." A kad sam joj rekao za Njujork, zanemela je naprosto. I onda, umesto radosti, sestrinski je brizno, kao i uvek, tiho dodala: "cuvaj se, batice mili!" Tako meni moja mila sestrica, Nada!

U predivnom centru Beca nailazimo na pano sa fotosima razrusenog Beca iz ratnih 1944. i 1945. godina. Bice neka njihova godisnjica, secanje, a mene, nazalost, podsecaju na danasnje sarajevske i bosanske rusevine. Na kraju evropskog stoleca! Sramno .....

Mufid se "pretvara" u znalackog vodica. Sipa fascinantne podatke o Becu. Sada ima preko 2 miliona stanovnika. Prepun je muzeja, galerija, umetnickih i istorijskih spomenika. Nabraja ih po imenu i znacaju. Salimo se. Dunav nije plav! Jeste, poslusaj, u veselom Strausovom valceru "Na lepom, plavom Dunavu." Tako je, plav je zaista. Jest da Bec pleni ljepotom arhitekture, urbanom estetikom svojih ulica i trgova, spomenicima na svakom koraku, ali mene privlace i izlozi, pa svaki cas zastajem i gledam raskosnu i lepo aranziranu robu. "Zar ovo jos postoji?", pita se "neverni Toma" u meni.

Veceramo u jednoj prijatnoj, prastaroj konobi. Ne znam trebam li se stideti ili ne, ali meni su, uprkos dobrim obicajima i lepim beckim manirima, oci gladne, mnogo vise nego sto je moj izdajnicki stomak prazan. "Veliku, najvecu kriglu crnog piva!", - prevode moju "komandu" ljubaznom konobaru. Ne sluti on sta to meni, sada, znaci. I bolje je da ne zna. Srecan je, posto ga onaj pano sa beckim rusevinama, u bezbriznoj sadasnjosti, samo podseca na daleku proslost. Kamo srece da je tako i sa nama! Lep ugodjaj mi ne kvari ni placanje racuna za veceru. Nas petorica, a zajednicki iznos 280 DM. Je li to skupo, ili nije, ko bi to mogao od nas znati? Mi zivimo u drugom vremenu i prostoru, s nasim merilima koja nigde na svetu ne vrede. Kilogram kafe na Markalama – 140 DM! Ne usudjujem se pitati koliko kosta u Becu.

Gle, evo nas pred zdanjem iz kojeg sam u sretna vremena, svakog 1. januara Nove godine, slusao i gledao tradicionalni, podnevni TV koncert vecno popularnih beckih polki, valcera i marseva, u virtuoznom izvodjenju beckih simfonicara i slavnih svetskih dirigenata i prelepih balerina u raskosmim dvoranama.

covek je u biti jadno bice, ogranicene snage i tela i duha. I lepota, i raskos, i dobro pice i ice, i ugodno drustvo, predivan hotel, bogata banja, topla voda.... Sve je kao budan san! Sta vredi, vise ne mogu. "Dzaba sve!", kako kazu. Jedva sam se dokotrljao do kreveta. Spavao sam dugo, mirno i – sebicno. Zaspao sam, a nisam se ni setio upitati kako li se veceras spava u Sarajevu? "Zaspao sam snom pravednika..."

Jutro na beckom aerodromu. Njegova moderna arhitektura ne gubi estetsku utakmicu sa svojom slavnom, klasicnom prethodnicom. Aerodromska zgrada je jednostavno divna. Divna! Ne volim nikakva cekanja. Najmanje polaske vozova i aviona. Ovde bih cekao, dugo. "Boing 727"Austrian Airlinesa je spreman za transatlantski let do Njujorka. Nadam se da cu se istom avio-turom vracati na stari kontinent i da ce becki aerodrom biti na istom mestu. Da je u Bosni, ne bih bio sasvim siguran u to, o cemu svedoce i reci pesme: "Je l’ Saraj’vo, gdje je nekad bilo, gdje begovi piju rujno vino?"

Nesto malo iza podneva, avion je zapoceo tesko, pa onda bodrije rulanje, i vinuo se put neba. Sada se u meni budi decarac Jovan. Radoznalo gledam unutrasnjost "dzambo–dzet" monstruma. Ugodjaj mi kvare usmene i pismene informacije na nemackom i engleskom jeziku. Eh, da su i na francuskom, ali nisu. Zalim sto ih ne razumem. Oslanjacu se na ono sto vidim, a sluh cu koristiti za muziku na internim kanalima aviona. 340 sedista! Vise nego u sarajevskom kinu "Tesla". Fascinantno! Avion turira motore, ubrzava. Na monitoru vidim pokazatelj: u ovom trenutku brzina dostiže 500 km na sat. Pritisak u usima. Rutinskim, brzim udisanjem i jos brzim izdisanjem vazduha iz pluca, regulisem ga. Avion je na trasi, pa otkopcavam pojas, namestam se udobnije u sediste, menjam kanale, trazim "svoju" muziku. Opustam se, zatvaram ocne kapke, sanjarim.

Kad ponovo otvorih oci, na monitoru je pisalo: brzina 857 km/h, visina 10.062 m, spoljna temperatura vazduha – 46°C. Letimo iznad La Manchea. Bio sam dole, ispod, na izletu na Kanal, kad sam bio slusalac Stabne skole francuske armije pre dvadeset i sedam godina. Opet zatvaram oci, ali me sanjarenje izdalo. Sustalo pred pitanjem, kako je kod nas, "dole", u Bosni, u Sarajevu? Sta je sa Otesom, Stupom? Jucer smo ih ostavili pod teskim artiljerijskim pritiskom. Da li odolevaju? Evo i Zuhre u mislima! Pitam se, ponovo, sta li joj znaci ono uporno ponavljanje: "Sve ce ovo uci u istoriju"? Dobra zena, jedna iz brojnog tima pozrtvovanih sekretarica bez koje Predsednistvo ne bi moglo mrdnuti. Muz joj je tezak ranjenik, na lecenju u Njemackoj. Deca su joj s bolesnom majkom u Pofalicima. I sestra joj je bolesna, a sestric je na polozaju na Zuci. Pritisnuta teskim brigama, odoleva. Njen optimizam i vedar duh su nesalomljivi, cak zarazni. Po celi dan je u kancelariji. Kasno leze, prva ustaje. Njeno sicusno telo nosi u sebi titansku energiju. Kako je cenim, koliko volim! Tipicna bosanska majka! "Sve ce ovo u istoriju!"– ponavlja. Koje, Zuhra?

Pocinje akcioni film u internoj avionskoj televiziji. Silvester Stalone u glavnoj roli. Gledam kadrove na monitoru, slusam muziku i nerazumljive engleske reci, nastojim domisljatoscu dokuciti sadrzaj filma. Naprezem cula i mozak. Umaram se. Ne znam da li sam dokucio pravi smisao filmske storije, ali znam da me dokacio dubok san. Kada sam ponovo otvorio oci, filma na monitoru nije vise bilo. Bili su novi podaci o letu: brzina aviona je iznosila 827 km, visina 10.061 m, spoljna temperatura – 45°C.

Od secanja i misli na Sarajevo nikako da uteknem. Kad god se malo opustim, poradujem, razveselim ili uzivam, kad pocnem malo ljudski bezazleno sanjariti, eto ti Zuhre, Srdjana, Branke, Vere, Vladimira, Zelimira i njegovog "Rista". Eto ti Sarajeva..... Sada mi savest muci Sakib Mahmuljin. Cuo sam da me on predlozio za odlazak u Ameriku, a nisam stigao, u zurbi pred odlazak, da ga nadjem i da mu se zahvalim. Braca su mu zivela u Kozarcu, kraj Prijedora. Od maja, od kada su deo muske populacije cetnici poubijali u Kozarcu, a drugi deo odveli u logor na Manjacu i u prijedorski "Keraterm", on o njima nema nikakve vesti. Male su nade da su prezivele, ali brat, k'o brat, nada se. Bliski smo saradnici. Primice on moje izvinjenje kad se vratim. Znam to!

Trebao sam se, mucim i dalje sebe, pozdraviti sa Semsudinom Gegicem, reziserom televizijskog serijala ciji je naziv "Kasarne zla". Sadrzaj serije tretira sudbine mladih vojnika Albanaca, bivsih optuzenika i kaznjenika, zrtava vojnih tuzilastva i sudstva JNA, za zlocin sto su podrzavali i sudelovali u demonstracijama i akcijama ciji su ciljevi bili demokratske promene na Kosovu i Srbiji. U seriji je bila i storija posvecena meni i mojoj navodnoj krivnji. U njoj sam ucestvovao "uzivo" i deo moje javne popularnosti mogu zahvaliti i toj prici.

Memija mi je u Becu predlozio, a sa zahvalnoscu sam prihvatio, da mi nacini kroki povesnog zbivanja u Bosni i Hercegovini. Sada prekracujemo dugi let preko Atlantika jednosatnom, ugodnom, interesantnom i meni nadasve korisnom raspravom o tome. Pomogao mi je da budem jos sigurniji u sebe. Trebace mi tog samopouzdanja u USA, ako se ukaze prilika za moje javno istupanje.

Zanimljiva je licna Mufidova ratna hronika. Agresija ga je zatekla na Dobrinji, odakle je od aprila do jula slao, po mojoj oceni, veoma uzbudljive i cesto dramaticne vesti o borbenim dejstvima i heroizmu zitelja tog odsecenog gradskog naselja. Nas prvi susret u Sarajevu se pretvorio u uzajamno komplimentiranje za ucinjeno. Raduje ga moje prisustvo u bosanskohercegovackoj delegaciji. "Neka Amerika vidi", govori Mufid, "da nisu svi Srbi na strani Karadzica. Tvoje prisustvo na dogovorenom sastanku sa bosanskom dijasporom u Nju Dzerziju bice veoma znacajno. Predsjednik je taj koji je odlucio da ti krenes na put." "Bar mi ovo Predsednikovo poverenje nexe biti tesko opravdati", rekao sam Memiji, zahvalan na njegovoj blagodarnosti.

Pokrecem brojcanik na satu. Sa evropskog 16,16 sati skazaljke stavljam na 11,16 sati po istocno-americkom vremenu. Popunjavam obrazac, uz pomoc Memije, o licnim podacima i navodim razlog boravka u SAD, kao i upitnik za carinu. U rubrici nacionalnost upisujem – Bosanac, a u rubrici drzava – Bosna i Hercegovina. U ruci drzim pasos sa ljiljanima. Zar sam to mogao slutiti, a kamoli znati, pre godinu i manje dana? Nakon osam sati i pedeset minuta leta ateriramo na internacionalni aerodrom "John F. Kennedy", na Long Islandu u Njujorku, tacno u 15.10 sati po lokalnom, americkom vremenu.

Sleteli smo i, nakon rulanja po pisti, zaustavili se na parkingu. Vratima aviona je prisao autobus i vlastitom hidraulikom se podigao na njezinu visinu. Nevidjeno! Komforno smo iskoracili iz aviona i ravno usli u "bas" a meni je sinulo u glavi – "Dzo, i to je Amerika!"

Prolazak kroz zgradu aerodromskog pristanista i svu onu administrativno-pasosku kontrolu nije me impresioniralo. Toliko puta sam to sve video u americkim filmovima, da bih se zakleo da se sada i sam mogu da snadjem u tom labirintu. Ipak, necu! Prepustili smo se nasim domacicama Emiri i Halidi, sluzbenicama u Misiji RBiH pri OUN u Njujorku, koja su nas provele brzo i lako kroz sve kontrole.

Nasa grupa je u dva vozila. Vozim se u kolima sa ljubaznom Emirom. Napustamo aerodrom i prolazimo ulicom koja Velikim Ostrvom vodi na zapad prema gradu. Sa obe strane ceste su niske, drvene kuce, razlicite arhitekture. Okolo zelenilo i cvece. Pred sam ulazak u grad nova slika ambijenta. U daljini se naziru oblakoderi Menhetna. Podzemnim prolazom ulazimo u gradski atar. Nema vise zelenila i cveca, ali ima posvuda prljavstine. I policajaca, Crnaca. Usput, pitam Emiru imaju li novosti iz Sarajeva. "Zestoke su borbe na Stupu i Otesu. Veoma je dramaticno i u Jajcu!", odgovara, a meni se cini da ona mozda gresi.

Da skrenem crne misli, upitah je da li se jos na Brodveju igra mjuzikl "Prica sa zapadne strane"? "Ne, ali ima novi,"Macke". Igra se vec cetiri sezone, a predstave su rasprodate i za narednu sezonu!" Molim je da se raspita da li postoji nacin da pogledamo predstavu. Obecava, a ja se tek onda osvestih i podjoh groznicavo da se preispitujem otkud mi ta ideja. No, Emiri to nije izazvalo nikakvu losu reakciju i shvatio sam da se ovde zivi normalno, da nasi rezoni nisu njihovi, da otici na predstavu ne znaci izdati gladne, uplasene, ponizene sugradjane nesretnog Sarajeva i Bosne. Nije to tesko zakljuciti, jeste se tesko navici. Navici se na normalan zivot, ne osecati se suftom, to ce biti jednog dana nas tezak problem.

Emira i Halida su nas toplo docekale na aerodromu, a u hotelu i Suzana. S puno emocija i suzama u ocima. "Eto, nismo vise same. Sa vama smo sada jaci." "Gospodine Divjak, ovdje se o vama lijepo govori. Ovdje jedva cekaju da vas vide, da porazgovaraju sa vama." – kaze mi. Golica me, ko to zeli da me vidi i cuje?, ali ce odgovor pricekati. Nemamo vremena. Nase domacice nas vode na party kod nekog americkog bivseg ambasadora pri OUN, diplomatskog veterana. Moram se osveziti i malo prepeglati svoju "toaletu". Dok se time bavim, Emir, pratilac, bavi se "kontraobavjestajnim radom". Zaviruje po sobi, rasprema krevet, prebire po zavesama i zidovima. Trazi ozvucenje, zapravo, mislim, pravi se vazan pred Suzanom i Emirom, nasim ljubaznim devojkama-domacicama. Vec smo od FBI dobili identifikacione znacke, koje su nas automatski stavljale pod njihovu zastitu. Po hotelskom hodniku se jasno ona i uocavala. Vise ljudi se stalno tuda vrzmalo. Sta znam? Mozda su to Emiru naredili oni u Sarajevu u Upravi bezbednosti. Na moje insistiranje da prestane sa tom "rabotom", nije se osvrtao. Uludo sam se ljutio na njega.

Na party smo stigli sa malim zakasnjenjem. Zatekli smo predsednika Izetbegovica u zucnoj diskusiji sa domacim ljudima o stanju u Bosni i Hercegovini. Govorio je na engleskom, pa sam svog Vrhovnog slusao uz Suzanin prevod! Mladjahni Sacirbej, nas ambasador pri OUN, prisao mi je, srdacno se pozdravio, uz komentar:

"Znacajno je da ste dosli. Ja sam predlozio predsjedniku da vas dovede u Ameriku. Neka vide ovdje da u Bosni sprovodimo politiku multinacionaliteta i multikulturalnosti."

"Govori srpskohrvatskim jezikom, odnosno bosanskim, kako to postaje praksa u Republici BiH, sa jakim engleskim akcentom. Ne vlada osobito dobro nasim jezikom, ali to meni ne smeta, na neki nacin mi je i simpaticno. Vazno je da radi dobro u interesu Bosne, a za jezik cemo "lahko".

"Veceras su ovdje neki kongresmeni i senatori, i drugi ugledni njujorski politicari i biznismeni. Oni lobiraju za Bosnu. Nocasnji razgovor predsjednika s njima je veoma znacajan za buducnost zemlje", rekao nam je Sacirbej, upoznavajuci nas sa svrhom ovog okupljanja.

U pauzi izlaganja predsednika Izetbegovica ambasador Sacirbej upoznaje prisutne sa ostalim clanovima delegacije. Svi su vrlo ljubazni, ali ne iskazuju posebno zanimanje za nase prisustvo. To mi je dalo sansu da se malo "promuvam" po prostorijama ambasadorovog apartmana. Sve sto sam vidio bilo je skupoceno i raritetno, basnoslovno, dakle, meni strano i nimalo poznato. Porculan, kristali, slike svih stilova i tehnika, ali i fascinantan namestaj, zavese, draperije. Pa i zvanice, gospoda u frakovima i leptirmasnama. "Sve je to O.K!", govorim sebi, ali kompleksima nema mesta. Lep sam u "svom" odelu, s kosuljom velike kragne i kravatom robusnog cvora. Lep za situaciju i okolnosti iz kojih dolazim! Ogledao sam se ja zadovoljno u hotelskom ogledalu pre polaska na party. Sto je ovde sada drukcije, za to nije moja krivnja. Nismo mi ovde zbog glamura, ovde smo iz nevolje. Tako razmisljam, pa, umiren, natrag do Suzane. A tamo su ved dekali novinari iz redakcije lista Ilirija i New York Timesa da dogovorimo termine intervjua.

Vracamo se u hotel, 20,00 je sati. Do sutra ujutro smo slobodni. Noc je pred nama. Pred nama su svetlosti Brodveja, avenije i ulice, trgovi i kvartovi nocnog Njujorka. Ljubazni vodic je Marko, rodjen u Americi, sin emigranta iz Hrvatske s polovine ovog stoleca. Opet mi se po mozgu mota sumnja, imam li pravo na ovo malo srece? Odgovor ne znam.