* Imao sam jedinstvenu priliku da na liniji vidim i egzemplarne primerke naseg "naoruzanja". Tako mi je jedan mladic pokazao svoju pusku, na njoj grb monarhisticke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?
* Ne mogu a da se ne prisetim onih "lepotana" i "manekena", tatinih i maminih sincica, sa antiminskim cizmama na nogama, u NATO-ovim Alfa uniformama, sa Raybankama po sarajevskim ratnim kaficima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena.
Zgusnu se nekako zivot u ratu
13.maj 1992.
Raketirana Zeljeznicka stanica, Hotel "Bristol", "Elektroprivreda"...
14.maj 1992.
Iako sam veoma umoran, a skoro ce ponoc, ne mogu da zaspim. Po glavi mi se vrzmaju svakojake misli – od onih najgorih, depresivnih, pa do onih pozitivnih, optimistickih, pa tako ukrug. Svakodnevno gradjani i vojnici sve glasnije postavljaju pitanje – sta se ceka, zasto ne proteramo cetnike sa visova oko grada, do kada ce ovo trajati?
Ne nalazim ni prave, ni jasne odgovore. Ne smem im govoriti o pravom stanju u kojem se nalaze branitelji Sarajeva.
Sa cime se mi, zapravo, suprostavljamo stravicno naoruzanom YU agresoru i njegovoj braci po oruzju i nacionalitetu u Bosni i Hecregovini? Odgovor na ovo pitanje je uzrok mojim ciklicnim strahovanjima, narocito u kriznim, vojnim kampanjama neprijatelja! Svaki put nakon obilaska ili inspekcije nasih polozaja, kada sam sredjivao svoje utiske i zapazanja i pripremao izvestaje za komandanta Efendica, hvatao me iskonski strah. Hoce li i mogu li ovi srcani ljudi u civilnoj ili nekakvoj poluvojnoj odeci, sa tenama na nogama, polugladni ili gladni, slabo ili gotovo sasvim nenaoruzani, sa malo ili bez ikakve municije, izdrzati duze sva ova brojna iskusenja?
Eto, neki dan, tacnije 12. maja, obilazio sam borce na liniji Brajkovac – Vranjaca, duzine 500 metara, i utvrdio da je svaki treci na polozaju iza prirodnih zaklona, naoruzan sa puskom M-48 (tandzara kako je vojnici zovu), poluautomatskom puskom ili kalasnjikovom, sa 5-10 metaka svaki. Video sam samo jednu osu i desetak rucnih bombi, izradjenih u radionici "Satex"-a, i nista drugo od vojne opreme! Moj vodic Bego, zvani hiljadu trava, ima jedan lovacki karabin sa snajperom i veliki lovacki noz. A u Stabu smo mislili da imaju desetine osa i zolja!
Po gradu kolaju price o nasem RPG-u i nitroglicerinkama, a ja ih do dana danasnjeg nisam video! Na Vranjaci se borci vajkaju: "E, da smo imali bar dva – tri RPG-a, "osu" ili "zolju", nikada nam cete (cetnici u zargonu – nap. autora) ne bi uzele Zlatiste. Nikada!" Pitam ih, otkuda im i ovo oruzje kojeg imaju. Odasvud, glasi njihov odgovor. Trofejno i lovacko je doneseno od kuce. "Babo mi je kupio kalasnjikov i ovih deset metaka, za tri stotine mara (njemackih maraka – nap. autora)" – rekao mi je jedan. Neki su se hvalisali da su ih dobili od Patriotske lige, a drugi od SDA. Malo ih je zarobljeno od JNA. Medju vojnicima kolaju i price da pojedinci trguju oruzjem, naplacuju borcima puske.
Da apsurd bude veci, kriticno stanje sa naoruzanjem i opremom na prvim brobenim linijama nije se opazalo u gradu. Na ulicama Sarajeva se vidjaju "napucani" i nabildani policajci iz TO i stanica javne bezbednosti, naoruzani najnovijim modelima poluautomatskog i automatskog oruzja. I to je tema stalnih mojih polemika sa vojnicima na prvim linijama. Iskreno sam priznao da mi iz Staba nismo u stanju poslati ove "sanere" (foler – nap. autora) na borbene linije. Obecavao sam im da cu uciniti sve sto je u mojoj moci da se ovo sramno stanje izmeni, ali ni sâm nisam bio ubedjen u snagu svog obecanja.
Imao sam jedinstvenu priliku da vidim i egzemplarne primerke naseg naoruzanja. Tako mi je jedan mladic na polozajima u Blekinom potoku pokazao svoju pusku, na njoj grb monarhisticke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?
A oni tamo, preko, na koje je uperena ova puska, tvrde nasi obavjestajni izvori, raspolazu sa naoruzanjem i municijom "do grla". Svaki vod ima mitraljez M – 84, zvani "sijac smrti", a svakodnevno se razbacuju paljbom po nasim polozajima sa desetak "osa" i "zolja", uz arsenal minobacaca i topova svih mogucih kalibara. Tek tako, da pokazu sta imaju, da uplase ili rasteraju strah, ko zna? Malo im je i to, pa se sluze i drugim "borbenim" sredstvima. Iz veceri u vece, pustaju sa tranzistora, otvorenog "do daske", zvuke od Kosova do "najnovijih" patriotskih pesama, garniranih cijukom klasicnih gusala.
A nasi ne mogu ni vesti sa programa Radio Sarajeva da cuju! Nemaju aparata, ni struje. Znam da je uprava za moral propisala i odredila koja tehnicka sredstva treba da poseduje svaka jeidnica, ali nema mogucnosti. Stoga, nasi kontriraju cetama pesmom o Sarajevu, o ljiljanima, Bosni i Vikicu. S vremena na vreme znaju gromoglasno podviknuti: "Allahu ekber!" ("Bog je najveci" – nap. autora). Ne znam da li time razbijaju vlastiti strah ili ga "brdjanima" uteruju u kosti?
Ne smem ni da pomislim na zimu. Kako ce ovi hrabri branitelji Sarajeva izdrzati sve ove nedace i zimska iskusenja, i spreciti agresoru put do grada? Ne mogu a da se opet ne prisetim onih lepotana i manekena, tatinih i maminih sincica, sa antiminskim cizmama na nogama, u NATO-ovim Alfa uniformama, sveze obrijanih i prestiznim losionima tipa "Mascho" osvezenih, sa Raybankama na ocima, gradskih setaca i osvajaca devojackih srdasaca po sarajevskim ratnim kaficima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena. Muka mi je. Lecim je sarkazmom: da mi ih je samo videti u mokrom rovu prve borbene linije na Vranjaci!?
A ja sam gore, na tim polozajima povise grada, nase prave borce, istinske branitelje, na grub nacin, s prva, upozoravao na neurednost, zapustenost, neobrijanost, iako sam i sam video da nemaju nista osim golih zivota, slabe odece i obuce i jos bednijeg naoruzanja. Nemaju gde da se opruze posle napornog strazarenja, da nesto kvalitetno pojedu, da popiju nesto toplo, tecno, da se ugreju, da snagu obnove ili osuse od kise natopljene "uniforme". Cesto su imali da popiju samo soljicu vode koju su sami donosili od kuce u plasticnim bocama. … Pa mi je cak postalo neprijatno sto sam medju njih dolazio iz grada doteran, po vlastitoj navici, kao "ispod cekica"!
Danas mi je nacelnik za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove dostavio pregled staresina iz bivse JNA koji su se prijavili u TO RBiH. To je veoma zanimljiv pregled koji navodim u celini:
Kategorija Muslimani Srbi Hrvati Ostali Ukupno
Oficiri 643 17 56 26 742
Ml. Ofic. 295 2 18 5 320
Svega 938 19 74 31 1.062
18. maj 1992.
Stab TO RBiH i dalje deli prostorije sa Predsednistvom RBiH i Ministarstvom odbrane RBiH koji su razmesteni na prvom spratu. Organi Staba razmesteni su na drugom i trecem spratu, a u podrumskim prostorijama uradjeno je skloniste koje se koristi u slucajevima jaceg minobacacko-artiljerijskog granatiranja. Nekolicina visokopozicioniranih clanova Predsednistva i STORBiH sigurnosti radi vise vremena provodili su u sklonistu nego u svojim kancelarijama!
20. maj 1992.
Skoro je ponoc. Iako umoran posle napornog, poludnevnog obilaska polozaja u Velesicima i Pofalicima, popristu tzv. Pofalicke bitke koja je vodjena 16. i 17. maja, pisem ovu zabelesku. Ova bitka zahteva potpuniju i dublju analizu, koju je moguce kvalitetno uraditi tek u uslovima mira, znaci nakon rata. Sada se moze, bez bojazni da zapadnem u subjektivizam, zakljuciti da ona predstavlja prekretnicu u borbi za Sarajevo, a time, indirektno, ali ne i manje znacajno, i za odbranu cele Bosne i Hercegovine.
Oko 10. maja u ovaj deo grada je bila upucena naoruzana grupa iz Srbije i Crne Gore, pripadnici paravojnih formacija "beli orlovi", "arkanovci" i "seseljevci". Na kraju je, smatra se, bilo rasporedjeno oko 600 paravojnih ekstremista SDS-a, tj. ojacani bataljon naoruzan automatskim pesadijskim naoruzanjem i minobacacima 60 i 82 mm.
Na strani odbrane Velesica i Pofalica, koju je strucno-vojnicki i organizacijski pokrio Stab TO opstine Novo Sarajevo, bila su ukljucena dva pofalicka odreda TO, velesicki odred TO, vod odreda TO sa Kosevskog brda komandanta Salke Gusica i dva protivoklopna odeljenja specijalaca MUP-a i vojne policije, bez i jednog minobacaca.
Akcija je odlagana dva puta. Cekao se najpovoljniji trenutak za postizanje potpunog iznenadjenja i kad psiholoska prednost nasih boraca dostigne vrhunac u odnosu na tehnicki i brojcano jace paravojne snage bosanskih Srba i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore.
U prepodnevnim satima 15. maja, preko zvucnika automobila u pokretu cetnici su se oglasili mestanima Pofalica ultimatumom, "da se Turci" bezuslovno predaju zajedno sa naoruzanjem.. "Ovako smesan ultimatum smo odbili i, zauzvrat, porucili cetnicima da se oni predaju", sa ponosom mi je govorio komandant Idrizovic. Tako je ostao status quo. Niko se nije predavao. U zoru, preciznije u 4.00 sata, 16. maja, Regionalni stab je dao zeleno svetlo Opstinskom stabu TO Novo Sarajevo da pocne akcija.
Zestoke borbe vodjene osam punih sati, tj. do podneva, kada su se na Cangalovica cesmi sastali Jukini i Habibovi borci. A cetnici? Iznenadjeni brzinom napada i odlucnoscu jedinica TO, a posebno kada su ostali bez najjacih uporista, narocito onog kod "Plavog granapa". Njega su "razvalili" specijalci Dzevada Topalovica – Tope i Salke Gusica, uz sadejstvo diverzantske grupe Pofalickog i Velesickog odreda, pa je cetnike zahvatila panika. Od tog momenta njihov otpor je postao zacudjujuce slab. Bili su razbijeni u manje, neefikasne grupe i ostalo im je samo da produzavaju sopstvenu, agoniju boreci se celu noc izmedju 16. i 17. maja.
A nasi, poneseni pocetnim uspehom, nastavili su produzenom akcijom "ciscenja" tokom 17. maja i proterali cetnike do brda Orlic. Uspeh je prevazisao najoptimisticnija ocekivanja planera akcije u Opstinskom stabu TO. Radosna vest je prostrujala gradom – teritorijalci ocerupali "bele orlove", na Orlic ih oterali! Slobodna teritorija Pofalica je sada veliki rejon.
23. maj 1992.
STA JE S ORIJENTALNIM INSTITUTOM?
Drzavna agencija BH Press objavila je vest da je Predsjednistvo RBiH postavilo Sefera Halilovica, dosadasnjeg nacelnika za operativno–nastavne poslove, na mesto komandanta Staba TO RBiH, umesto pukovnika Efendica. Ova vest me nije osobito iznenadila, jer sam bio svedok izvesnih radnji koje su sugerirale na tu mogucnost, ali me nije ostavila ravnodusnim. Bio sam povredjen, jer sam opet izbacen "u aut" kod ovako vaznih odlucivanja. Iako imam, formalno, visoko mesto, drugo ili trece u vojnoj hijerarhiji Republike, nisam dobio mogucnost da iznesem svoj stav o kadrovskim promenama u Stabu. Poceo sam da shvatam da su centri moci odlucivanja negde drugde, izvan sistema rukovodjenja i komandovanja, i da se "tamo negde" odlucuje o najbitnijim stvarima planiranja i organizovanja oruzane borbe.
26. maj 1992.
Prisustvujem sednici Predsednistva. Komandant Halilovic upoznaje clanove Predsjednistva sa trenutnom vojnom situacijom. Neprijatelj je u svemu tehnickom premocan. Njegov komandni sastav cine profesionalne staresine JNA. Tehnicko materijalna sredstva (TMS) u jedinicama pobunjenih bosanskih Srba su u celosti iz arsenala JNA, logisticka podrska im dolazi iz Srbije i Crne Gore. U globalu, TO RBiH ne oskudeva u ljudstvu. 23. maja TO je imao ukupno 93.052 borca. Nema tenkove, oklopne transportere, sredstva veze, inzenjerije, uniforme, odecu. Nema kasarne za smestaj vojnika.
Neki podaci, koje sada prvi put cujem, dodatno povecavaju moju zabrinutost. Da bi se stanje popravilo, Sefer u ime Staba TO predlaze da se od rezervnog sastava milicije obrazuju dve brigade i da se ukljuce u sastav TO; da se proglase nistavnim akreditacije izvesnih grupa, grupica i samostalnih jedinica i uvede jedinstvena akreditacija pripadnika OSBiH, da se odmah pristupi izradi Uredbe sa zakonskom snagom o vojnim stanovima i da se poniste resenja izdata u MUP-u o uselenju u vojne stanove. Takodjer predlaze da se formira prateca ceta za obezbedjenje Predsednistva i da se izradi Kodeks ponasanja prema ratnim zarobljenicima, u skladu sa odredbama Zenevske konvencije.
Ministar MUP-a Jusuf Pusina potvrdjuje da u gradu doista vlada anarhicno stanje i da je grad opljackan "iznutra". Ali, odbija optuzbe izrecene na racun policije. Komandanti jedinica TO ne dozvoljavaju policiji da intervenise u njihovim zonama odgovornosti. "Pljacku su izvrsili pripadnici TO, a ne policija!", kategorican je ministar. Slaze se sa ocenom da je bilo samovoljnih upada u privatne stanove, uz napomenu - "ne samo srpske".
"Preduzete su mjere koje ce ubuduce sprijeciti takvo ponasanje." Pusina se ne slaze sa Seferovim misljenjem da policijske snage nisu ukljucene u odbranu Sarajeva. "Gospodo, treba da znate da je policija odbranila ovaj grad. Da nje nije bilo, danas ne bismo sjedili u ovoj zgradi Predsjednistva", povisenim glasom odgovara ministar na izrecene optuzbe.
28. maj 1992.
Skoro ce ponoc, hocu da zabelezim presretnuti razgovor komandanta vojske bosanskih Srba Ratka Mladica i komandanta artiljerijske brigade Mirka Vuksanovica. Razgovor je tekao ovako:
Mladic.
Izvolite, druze generale?
Sta predlazete da tucem?
Pa, evo, ja sam naredio tri plotuka, ova sto se maloprije...
Dobro, ti si naredio. Koje ciljeve mi predlazes?
Ja vise ne bih po ovim ciljevima, prenio bih vatru ovamo na Pofalice.
Nemoj. Sta ces na Pofalice?
Pa, zato sto smo samo jedan plotun po njima.
Velusice tuci, Velusice...
Velesice...
Velesice.
Da, razumem.
Velesice tuci, i Pofalice tuci, tamo nema srpskog zivlja mnogo.
Da.
A tuci ono oko one Dobrovoljacke, oko one Humske gore.
Oko Humske..,.
I Djure Djakovica gore.
Razumem.
Je l' ti jasno?
Razumem.
Predsednistvo mi jos jedan plotun pali.
Razumem, druze generale!
Zdravo.
General Mladic je tokom rata u hrvatskoj komandovao kninskim korpusom JNA i zbog okrutnosti u komandovanju, granatiranja Zadra i gradova u dalmatinskoj Zagori proglasen je ratnim zlocincem u Republici Hrvatskoj. Postavljen je za komandanta vojske bosanskih Srba polovinom maja i nastavio ubijanje gradjana Sarajeva. Takvog kakav je sigurno ga ceka elektricna stolica!!!
30.maj 1992
Zgusnu se nekako zivot u ratu. Pred neizvesnom sutrasnjicom, u zadnjih desetak dana maja, pravim opsesivne "inventure" proteklog zivota. Ne znam koji je smisao toga i zasto, ali mi se proslost namece tako snazno da me od tog golemog pritiska spasavaju samo moje velike obaveze i aktivnosti. Cim malo predahnem od njih, proslost neumoljivo zakuca na vrata moje svesti i ja nevoljno zapocinjem svoje kopanje po njoj.
Vojnicka sluzba podrazumeva seobe, cesta menjanja garnizona i gradova. Znam oficire koji su u karijeri u bivsoj JNA promenili 20-tak garnizona i mesta sluzbovanja, od Slovenije na severu do krajnjeg juga u Makedoniji. Mene je, nejasnom logikom okolnosti, takva sudbina vojnog staresine mimoisla, premda nije uciteljsku porodicu mog oca i majke. Otac je sluzbovao u brojnim skolama na selu i gradu. Naravno, i mi sa njima, moja sestra i ja. U mom najranijem detinjstvu zivjeli smo u selima Suvajicima, uz Dunav, pa u Jablanici, na pitomoj Prosari kraj Bosanske Gradiske, u Moldavi i Langovetu u Rumunjskoj, Beloj Crkvi u Banatu, u Bosanskoj Krupi, pa, kao trinaestogodisnjak, u Zrenjaninu.
Zivot u Zrenjaninu bio je divan period mog detinjstva. Bio je materijalno skroman, da ne kazem siromasan, ali sretan i lep. Zavolio sam taj grad i njegove ljude. Mislim da su i oni mene. Iako je od tog doba proteklo dosta vode rekom Begejom, u mom sezanju i sada zive jasni likovi mojih skolskih drugara i prijatelja, naivne, romanticne, nicim opterecene generacije pedesetih godina, ciji su ljubimci bili estradne zvezde Ivo Robic, Lola Novakovic, Dusko Jaksic, omiljeni fudbalski timovi zrenjaninski "Proleter" i beogradska "Zvezda", a ljubav poezija, kosarka, francuski i ruski jezik. Sasa, Maja, Ksenija, Marija, Draginja, Bogdanka, Mileva - sedam ruza u razredu medju nama, "muskarcinama" sa par dlacica na bradi, Misekom, Ivom, Dzekijem, Manojlom, Kisom, Veljkom, Vladom, Prokom, Jaricem, odreda ludo zaljubljenih u profu geografije, zanosnu Ninu Vinogradov. Sa njenih casova nikada se nije bezalo do u sanjarenje, kao sto smo znali "bolovati", jedni u vreme casova iz francuskog, a drugi latinskog jezika.
Cinili smo skladan i jedinstven razred, kako u dobrim, tako i "magarecim" stvarima. U muskim sportskim nadmetanjima, na rukometnim i fudbalskim utakmicama sa suparnickim skolskim razredima, imali smo snaznu navijacku podrsku nasih drugarica. Za njihovu privrzenost mi smo im se oduzivali nocnim ispracanjima do njihovih kucnih kapija. Morale su, jadne, tako je zahtevao ondasnji gradjanski red, biti u kuci do devet uvecer. A mi, muska bratija, skupljali smo se onda na omiljenom gradskom odredistu i do kasno u noc prepricavali jedni drugima stvarne ili izmisljene, zeljene, dogadjaje sa njima, na tom bajnom putu do njihovih kapija.
Gimnazijsku maturu pamtim po dva dogadjaja. Prvi, po neuspeloj nameri da se konacno legalno "natreskamo do daske". Besparica je sprecila taj podvig. Imali smo tek toliko novca da kupimo dve boce vina, dovoljnu tek da se razveselimo. I drugi, umesto da budem oprosten od obaveze polaganja maturskog ispita, kao sto se ocekivalo, nastavnik latinskog jezika mi je, po onoj "Vitae, non sholae" - Ucimo za zivot, ne za skolu- neocekivano zakljucio trojku, pokvario prosek ocena i oterao na maturske ispite. Nepripremljen za ovakvu eventualnost, na ispitu iz fizike i matematike sam doziveo totalni fijasko.
Mora da me je iz nevolje izvukao moj pismeni rad iz knjizevnosti, koji je proglasen najboljim u generaciji. Tema je bila "Kuj me, zivljenje, kuj" - polustih slovenskog pesnika Otona Zupancica U pismenom radu opisao sam svoje vidjenje zivota. Za mene zivot je bio trka na 110 m, sa preponama. Kratak i sa puno prepreka. A zatim, u tom zivotu sebe sam video kao dirigenta sa velikim orkestrom. I, na kraju – zivot kao maratonska trka na 42.195 metara!
Bio sam svestan da nemamo para. Jednostavno, pomirio sam se sa cinjenicom da ne mogu prisustvovati maturskoj veceri. Srecom, moja majka, najbolja majka na svetu, sasila mi je belu kosulju od krevetske plahte, kratkih rukava, jer nije bilo dovoljno platna. Vec sam imao sako od somota i cipele sa gumenim đonovima. Snasla se da plati ulaznicu, ali nisam imao kravatu! Tako mi je majka Emilija omogucila da dozivim do tada najlepsi trenutak u zivotu. Ali, ovim se ne zavrsava moje secanje ma matursko vece. Dolazeci u hotel razmisljao sam o tome kako ce moji vrsnjaci i vrsnjakinje biti odeveni. Tesio sam se da Jaric, Veljko, Proka, Manojlo nece biti bolje obuceni od mene. Znam da tesko zive Draginja, Mileva, pa i Ksenija. Drugi su vec tada poceli "da ganjaju modu" Utesen cinjenicom da cu ipak prisustvovati najradosnijem dogadjaju i da ce biti i drugih skromnije odevenih, odvazno sam usao u hotel.
U trenutku, obuzela su me dva osecanja. Prvo, tuga i suze u ocima. Svi moji drugovi i drugarice iz razreda izgledali su mnogo bolje obuceni od mene. Srecom, drugi osecaj bio je jaci od ovog prvog. Majka mi je ipak omogucila da budem na maturskoj veceri! Suze radosnice zamenile su suze tuge. Evo, u sobi gde spavam visi slika sa nasmejanim licima maturanata Druge zrenjaninske gimnazije godine 1954/56!
Vojno skolovanje nije bilo moj izbor. Velike obaveze i angazman na Vojnoj skoli u Beogradu nije mi ostavilo mnogo vremena i mogucnosti da se temeljito srodim sa tim gradom i njegovim ljudima. Tri godine edukacije i sest godina ambiciozne sluzbe u glavnom gradu nisu me mogle ukoreniti u tu sredinu. Ono sto me tamo cinilo sretnim bili su brojni umetnicki i kulturni sadrzaji i dogadjanja kojima sam bio revnosan pratilac i "potrosac".
Preselenje u Sarajevo je znacilo pomak. Grad i ljudi, ali i moja dostignuta zivotna zrelost, iskustvo, pomagali su mi da sirom otvorenih ociju pogledam novu sredinu u koju sam dosao ziveti. Ovaj grad, zacudio sam se, poseduje krasne ljudske osobine: plemenitost i covecnost!. To saznanje me tako mocno zaokupilo da sam, naprosto, morao izuciti i istoriju Sarajeva, trazeci kljuc odgovora o nastanku ove njegove osobenosti. Ta istorijska strast, evo, u meni traje od tog doba, i ni danas ne popusta. Nimalo!
Do ovog poganog, ratnog vremena, zivim u Sarajevu neprestano dvadeset i sedam godina, bogatih i sadrzajnih ljudskih godina. Na brojne upite novinara, ali i drugih, znatizeljnih, zasto sam ostao u okruzenom gradu, jednostavno ali duboko istinito odgovaram: "Zbog Sarajeva, zbog njegovih ljudi!", kao sto o tome govori i stih "Sarajevo, ljubavi moja!" iz pjesme sansonjera Montena.
"To je grad! U svakom smislu te reci. I u koje god doba dana, i sa kojeg god uzvisenja bacite pogled na Sarajevo, uvek i nehotice pomislite isto: "To je grad, grad koji traje i umire i u isto vreme se radja i preobrazava", tvrdnja je nobelovca Andrica, koja je zivotno neporeciva. A sada taj grad tuku, sa okolnih uzvisenja, barbarske horde toboznjeg humaniste, lekara i pesnika koji je napisao stih: "Sidjimo u gradove, da tucemo gadove!" Montanjer durmitorski, izgubljeno crnogorsko celjade cetnickog oca, koje, na sarajevsku i bosansku nesrecu, nadje u "tom gradu", svoje mesto skolovanja, sluzbu i porodicnu srecu, svoj dom, oduzi se nezahvalno, jos gore, katilski svom gradu – domacinu.
U Sarajevo sam sa porodicom stigao sa zebnjom, ali otvorenog srca i ono me primilo istim nacinom. Uklopili smo se u obicaje, prihvatili tradiciju, zadrzali i sacuvali sopstvenu. Uz male, pocetne konflikte, zadevice i pokoju cvorugu na glavi, Vladimir i Zelimir su ubrzo primljeni u raju. Grad i okolina, topli i dragi ljudi u njemu postajali su nam svaki dan sve blizi, prosto su se uvlacili coveku pod kozu. Sarajevo, to su moji sarajevski drugari, Sefket Haveric i njegova porodica, Cerimagici, Krivosije, stari dedo Vejsil i njegova deca, Hadzikapetanovici, Krestalice, Pesici, Catovici, Djecevici… Sazrevala je misao u meni da on postaje moja sudbina, moj grad za sva vremena. Sada, kad trpi najzesca materijalna i duhovna razaranja, kad patnja ljudi doseze granice izdrzljivog, on mi je jos drazi i bliskiji.
No comments:
Post a Comment